Уџбеници су постали роба
Ни најбољи наставник са најбољим уџбеником не може научити неког ко неће, не жели да учи. Ту је помоћ родитеља неопходна
Српски језик негују а, по потреби, и бране припадници српске језичке заједнице. То се најбоље чини изучавањем структуре језика (фонетске, морфолошке, творбене и синтаксичке норме), те усвајањем и богаћењем његове лексике (домаћих и одомаћених речи и израза, а страних – само ако немамо домаћих еквивалената). Све се то реализује системом школства и читањем квалитетних уметничких дела.
Млади уче стандардни језик углавном на часовима српског језика у основним и средњим школама. Било би много боље да се и на часовима других предмета захтева правилно изражавање а не само изношење голих чињеница, а било би идеално кад бисмо се у том погледу могли ослонити и на медије. Требало би, дакле, све учинити да настава српског језика буде што ефикаснија, интересантнија и кориснија. То, међутим, зависи од више фактора: наставни програм, уџбеници, наставници и ученици. У тој вертикали сви су одговорни – криви или заслужни.
У праву су сви који траже више часова српског језика. У основној школи, на пример, предвиђено је четири часа недељно у VI, VII и VIII разреду – ни по један час дневно?! И у погледу садржаја наставни програм би се морао променити у смислу осавремењавања и усклађивања са новијим достигнућима науке о језику, укратко, требало би да га пише тим најбољих зналаца језика и најбољих методичара, тим пре што од њега, у доброј мери, зависи и квалитет уџбеника, па и рад наставника.
Уџбеници су постали роба (нажалост или на срећу – свеједно). А кад је већ тако, морало би се све учинити да у њима буде што мање грешака. Поред много веће одговорности рецензената, требало би створити навику јавне расправе стручне јавности о свим уџбеницима са циљем да се у наредним издањима уочени пропусти исправе.
Наставници би морали знати да су уџбеници и њима намењени и да их морају добро простудирати пре него што их деци препоруче и свакако да ученицима скрену пажњу на уочене пропусте. Наставник би морао бити већи ауторитет од уџбеника. С друге стране, доброг наставника друштво мора добро наградити, много боље него у досадашњој пракси.
Најзад, ни ученици нису без одговорности. Ни најбољи наставник са најбољим уџбеником не може научити неког ко неће, не жели да учи. Ту је помоћ родитеља неопходна. Сви заједно – од наставног програма до ученика – морали би настојати да граматика не буде баук, да не буде ни тешка ни досадна. И то је најсигурнији пут ка успеху. Како јесте, а како би могло и требало да буде – показаћемо на једном примеру.
Наставни програм за VI разред међу „Оперативним задацима“ има: – упознавање гласовних алтернација, њихово уочавање у грађењу и промени речи; а у „Садржају програма“: – палатализација и сибиларизација; непостојано а; промена л у о и др. Проблем је у томе што термини гласовне алтернације и гласовне промене нису исто. Гласовне промене су вршене у далекој прошлости у фонетском окружењу и без изузетка. Алтернације су резултати тих давних промена које је наш језик сачувао у морфолошком окружењу и са доста одступања. Изучавајући савремени језик, ученици треба да уочавају и памте само алтернације (смењивање) гласова у одређеним морфолошким и творбеним категоријама. Тако би требало да буде и у уџбеницима. Али наставни програм их обавезује да пишу о променама. Зато у једној Граматици за VI разред (нећемо је рекламирати) стоји: „Промена задњонепчаних сугласника испред е и и у предњонепчане (палаталне) сугласнике назива се палатализација. Палатализацијом се мења К у Ч, Г у Ж, Х у Ш. Палатализација се врши испред е у наставцима за облик и испред е и и у наставцима за творбу (грађење) речи.“ – Прво, то је нетачно јер у облицима имамо и војник-е, слуг-е, снах-е, а у грађењу речи – рук-ица, ног-ица, Јок-ин, Заг-ин, Мих-ин и сл. Друго, деца никако не могу разумети како се једни гласови мењају у друге, остаје им само да уче напамет, а то је мучно, досадно и од тога нема никакве користи. Место тога могло би се лако, кроз игру, уочити да је у вокативу једнине војниче (од војник) глас К замењен са Ч, у друже – Г са Ж, у душе – Х са Ш, чак и у стриче – Ц са Ч, у кнеже – З са Ж (иако се никад није мењало Ц у Ч нити З у Ж). И тако редом – у свим другим морфолошким и творбеним примерима. Гласовне промене изучава Историја језика и то треба оставити за факултет, у основним и средњим школама – само алтернације. Али докле год у наставном програму стоји палатализација, мора се наћи и у уџбенику, мора се и деци говорити и морају га деца научити, без разумевања и напамет. То је та вертикала од које, ако се не води довољно рачуна, могу имати штете директно ученици, а индиректно и сам језик. Поздрављам иницијативу Политике да се чува и сачува српски језик и искрено се надам да ће пробудити савест свих нас, а нарочито оних који у било којој мери одлучују о његовом нормирању, изучавању и примени у науци, култури и свакодневном животу. Не би ваљало да све прође као изненадни талас на мирној води – дође и прође па се све опет утиша.
Др Милан Стакић
Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду