Уџбеници су постали роба

Ни најбољи наставник са најбољим уџбеником не може научити неког ко неће, не жели да учи. Ту је помоћ родитеља неопходна

Срп­ски је­зик не­гу­ју а, по по­тре­би, и бра­не при­пад­ни­ци срп­ске је­зич­ке за­јед­ни­це. То се нај­бо­ље чи­ни из­у­ча­ва­њем струк­ту­ре је­зи­ка (фо­нет­ске, мор­фо­ло­шке, твор­бе­не и син­так­сич­ке нор­ме), те усва­ја­њем и бо­га­ће­њем ње­го­ве лек­си­ке (до­ма­ћих и одо­ма­ће­них ре­чи и из­ра­за, а стра­них – са­мо ако не­ма­мо до­ма­ћих екви­ва­ле­на­та). Све се то ре­а­ли­зу­је си­сте­мом школ­ства и чи­та­њем ква­ли­тет­них умет­нич­ких де­ла. 

Мла­ди уче стан­дард­ни је­зик углав­ном на ча­со­ви­ма срп­ског је­зи­ка у основ­ним и сред­њим шко­ла­ма. Би­ло би мно­го бо­ље да се и на ча­со­ви­ма дру­гих пред­ме­та зах­те­ва пра­вил­но из­ра­жа­ва­ње а не са­мо из­но­ше­ње го­лих чи­ње­ни­ца, а би­ло би иде­ал­но кад би­смо се у том по­гле­ду мо­гли осло­ни­ти и на ме­ди­је. Тре­ба­ло би, да­кле, све учи­ни­ти да на­ста­ва срп­ског је­зи­ка бу­де што ефи­ка­сни­ја, ин­те­ре­сант­ни­ја и ко­ри­сни­ја. То, ме­ђу­тим, за­ви­си од ви­ше фак­то­ра: на­став­ни про­грам, уџ­бе­ни­ци, на­став­ни­ци и уче­ни­ци. У тој вер­ти­ка­ли сви су од­го­вор­ни – кри­ви или за­слу­жни.

У пра­ву су сви ко­ји тра­же ви­ше ча­со­ва срп­ског је­зи­ка. У основ­ној шко­ли, на при­мер, пред­ви­ђе­но је че­ти­ри ча­са не­дељ­но у VI, VII и VI­II раз­ре­ду – ни по је­дан час днев­но?! И у по­гле­ду са­др­жа­ја на­став­ни про­грам би се мо­рао про­ме­ни­ти у сми­слу оса­вре­ме­ња­ва­ња и ускла­ђи­ва­ња са но­ви­јим до­стиг­ну­ћи­ма на­у­ке о је­зи­ку, украт­ко, тре­ба­ло би да га пи­ше тим нај­бо­љих зна­ла­ца је­зи­ка и нај­бо­љих ме­то­ди­ча­ра, тим пре што од ње­га, у до­број ме­ри, за­ви­си и ква­ли­тет уџ­бе­ни­ка, па и рад на­став­ни­ка.

Уџ­бе­ни­ци су по­ста­ли ро­ба (на­жа­лост или на сре­ћу – све­јед­но). А кад је већ та­ко, мо­ра­ло би се све учи­ни­ти да у њи­ма бу­де што ма­ње гре­ша­ка. По­ред мно­го ве­ће од­го­вор­но­сти ре­цен­зе­на­та, тре­ба­ло би ство­ри­ти на­ви­ку јав­не рас­пра­ве струч­не јав­но­сти о свим уџ­бе­ни­ци­ма са ци­љем да се у на­ред­ним из­да­њи­ма уоче­ни про­пу­сти ис­пра­ве.

На­став­ни­ци би мо­ра­ли зна­ти да су уџ­бе­ни­ци и њи­ма на­ме­ње­ни и да их мо­ра­ју до­бро про­сту­ди­ра­ти пре не­го што их де­ци пре­по­ру­че и сва­ка­ко да уче­ни­ци­ма скре­ну па­жњу на уоче­не про­пу­сте. На­став­ник би мо­рао би­ти ве­ћи ауто­ри­тет од уџ­бе­ни­ка. С дру­ге стра­не, до­брог на­став­ни­ка дру­штво мо­ра до­бро на­гра­ди­ти, мно­го бо­ље не­го у до­са­да­шњој прак­си.

Нај­зад, ни уче­ни­ци ни­су без од­го­вор­но­сти. Ни нај­бо­љи на­став­ник са нај­бо­љим уџ­бе­ни­ком не мо­же на­у­чи­ти не­ког ко не­ће, не же­ли да учи. Ту је по­моћ ро­ди­те­ља нео­п­ход­на. Сви за­јед­но – од на­став­ног про­гра­ма до уче­ни­ка – мо­ра­ли би на­сто­ја­ти да гра­ма­ти­ка не бу­де ба­ук, да не бу­де ни те­шка ни до­сад­на. И то је нај­си­гур­ни­ји пут ка успе­ху. Ка­ко је­сте, а ка­ко би мо­гло и тре­ба­ло да бу­де – по­ка­за­ће­мо на јед­ном при­ме­ру.

На­став­ни про­грам за VI раз­ред ме­ђу „Опе­ра­тив­ним за­да­ци­ма“ има: – упо­зна­ва­ње гла­сов­них ал­тер­на­ци­ја, њи­хо­во уоча­ва­ње у гра­ђе­њу и про­ме­ни ре­чи; а у „Са­др­жа­ју про­гра­ма“: – па­ла­та­ли­за­ци­ја и си­би­ла­ри­за­ци­ја; не­по­сто­ја­но а; про­ме­на л у о и др. Про­блем је у то­ме што тер­ми­ни гла­сов­не ал­тер­на­ци­је и гла­сов­не про­ме­не ни­су исто. Гла­сов­не про­ме­не су вр­ше­не у да­ле­кој про­шло­сти у фо­нет­ском окру­же­њу и без из­у­зет­ка. Ал­тер­на­ци­је су ре­зул­та­ти тих дав­них про­ме­на ко­је је наш је­зик са­чу­вао у мор­фо­ло­шком окру­же­њу и са до­ста од­сту­па­ња. Из­у­ча­ва­ју­ћи са­вре­ме­ни је­зик, уче­ни­ци тре­ба да уоча­ва­ју и пам­те са­мо ал­тер­на­ци­је (сме­њи­ва­ње) гла­со­ва у од­ре­ђе­ним мор­фо­ло­шким и твор­бе­ним ка­те­го­ри­ја­ма. Та­ко би тре­ба­ло да бу­де и у уџ­бе­ни­ци­ма. Али на­став­ни про­грам их оба­ве­зу­је да пи­шу о про­ме­на­ма. За­то у јед­ној Гра­ма­ти­ци за VI раз­ред (не­ће­мо је ре­кла­ми­ра­ти) сто­ји: „Про­ме­на зад­њо­неп­ча­них су­гла­сни­ка ис­пред е и и у пред­њо­неп­ча­не (па­ла­тал­не) су­гла­сни­ке на­зи­ва се па­ла­та­ли­за­ци­ја. Па­ла­та­ли­за­ци­јом се ме­ња К у Ч, Г у Ж, Х у Ш. Па­ла­та­ли­за­ци­ја се вр­ши ис­пред е у на­став­ци­ма за об­лик и ис­пред е и и у на­став­ци­ма за твор­бу (гра­ђе­ње) ре­чи.“ – Пр­во, то је не­тач­но јер у об­ли­ци­ма има­мо и вој­ник-е, слуг-е, снах-е, а у гра­ђе­њу ре­чи – рук-ица, ног-ица, Јок-ин, Заг-ин, Мих-ин и сл. Дру­го, де­ца ни­ка­ко не мо­гу раз­у­ме­ти ка­ко се јед­ни гла­со­ви ме­ња­ју у дру­ге, оста­је им са­мо да уче на­па­мет, а то је муч­но, до­сад­но и од то­га не­ма ни­ка­кве ко­ри­сти. Ме­сто то­га мо­гло би се ла­ко, кроз игру, уочи­ти да је у во­ка­ти­ву јед­ни­не вој­ни­че (од вој­ник) глас К за­ме­њен са Ч, у дру­же – Г са Ж, у ду­ше – Х са Ш, чак и у стри­че – Ц са Ч, у кне­же – З са Ж (иако се ни­кад ни­је ме­ња­ло Ц у Ч ни­ти З у Ж). И та­ко ре­дом – у свим дру­гим мор­фо­ло­шким и твор­бе­ним при­ме­ри­ма. Гла­сов­не про­ме­не из­у­ча­ва Исто­ри­ја је­зи­ка и то тре­ба оста­ви­ти за фа­кул­тет, у основ­ним и сред­њим шко­ла­ма – са­мо ал­тер­на­ци­је. Али до­кле год у на­став­ном про­гра­му сто­ји па­ла­та­ли­за­ци­ја, мо­ра се на­ћи и у уџ­бе­ни­ку, мо­ра се и де­ци го­во­ри­ти и мо­ра­ју га де­ца на­у­чи­ти, без раз­у­ме­ва­ња и на­па­мет. То је та вер­ти­ка­ла од ко­је, ако се не во­ди до­вољ­но ра­чу­на, мо­гу има­ти ште­те ди­рект­но уче­ни­ци, а ин­ди­рект­но и сам је­зик. По­здра­вљам ини­ци­ја­ти­ву По­ли­ти­ке да се чу­ва и са­чу­ва срп­ски је­зик и искре­но се на­дам да ће про­бу­ди­ти са­вест свих нас, а на­ро­чи­то оних ко­ји у би­ло ко­јој ме­ри од­лу­чу­ју о ње­го­вом нор­ми­ра­њу, из­у­ча­ва­њу и при­ме­ни у на­у­ци, кул­ту­ри и сва­ко­днев­ном жи­во­ту. Не би ва­ља­ло да све про­ђе као из­не­над­ни та­лас на мир­ној во­ди – до­ђе и про­ђе па се све опет ути­ша.

Др Ми­лан Ста­кић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду