Како је српски постао српскохрватски

Школ­ско и пра­во­пи­сно ује­ди­ње­ње по­сле 1918. ишло је спо­ро

Порцелански медаљони из атељеа Тера Данубијус M. Вукановића Мишела (Александар Додиг/Брзопис)
Порцелански медаљони из атељеа Тера Данубијус M. Вукановића Мишела (Александар Додиг/Брзопис)

Како је српски постао српскохрватски

Ср­би су на по­чет­ку 20. ве­ка има­ли свој пра­во­пис, да би по­том ушли у срп­ско­хр­ват­ско пра­во­пи­сно и је­зич­ко за­јед­ни­штво, из ко­га су иза­шли тек на кра­ју истог ве­ка. За­јед­ни­штво је би­ло ре­зул­тат по­ли­тич­ких, кул­тур­них и (со­цио)лин­гви­стич­ких при­ли­ка кроз ко­је су про­шли на­ро­ди Ср­би­је, Хр­ват­ске, Бо­сне и Хер­це­го­ви­не и Цр­не Го­ре.

Це­ло­ви­та исто­ри­ја срп­ског пра­во­пи­са до са­да ни­је на­пи­са­на. Ми­сли­мо на пе­ри­од од Ву­ка Ка­ра­џи­ћа до да­нас. Раз­у­ме се да је и пре то­га би­ло пи­сме­но­сти, али је Вук ре­фор­мом на­пра­вио пра­во­пи­сни дис­кон­ти­ну­и­тет са пре­ђа­шњим пе­ри­о­дом. Илу­стра­тив­не су ре­чи Иве Ан­дри­ћа, ко­ји ни­је спо­рио Ву­ко­ву ре­фор­му, али је на­пи­сао: „Као сва­ки ре­фор­ма­тор. Вук је био и ру­ши­тељ и гра­ди­тељ, и ви­ше гра­ди­тељ не­го ру­ши­лац, али је са­вре­ме­ни­ци­ма, на­ро­чи­то у пр­во вре­ме, мо­ра­ла би­ти мно­го ви­дљи­ви­ја ру­ши­лач­ка стра­на ње­го­вог пот­хва­та.“

Исто­ри­ју срп­ског пра­во­пи­са мо­гли би­смо по­де­ли­ти у три пе­ри­о­да. Пр­ви, је до­ву­ков­ски пе­ри­од, по­том сле­ди ву­ков­ски, и тре­ћи је по­сле­ву­ков­ски.

До­ву­ков­ски пе­ри­од по­чео је сло­вен­ском, тј. срп­ском пи­сме­но­шћу и за­вр­шио се 1818. го­ди­не Срп­ским рјеч­ни­ком Ву­ка Ка­ра­џи­ћа. Иако је ве­о­ма ду­го тра­јао, не­ма ве­ли­ког зна­ча­ја за са­вре­ме­но ста­ње на­ше ор­то­гра­фи­је.

Ву­ков­ски пе­ри­од тра­јао је по­ла ве­ка, по­чео је 1818. и за­вр­шио се 1868, че­ти­ри го­ди­не по­сле Ву­ко­ве смр­ти, ка­да је ски­ну­та и по­след­ња за­бра­на са Ву­ко­вог ре­фор­ма­тор­ског ра­да у Ср­би­ји. Ву­ков пра­во­пис код Ср­ба је у упо­тре­би још од ства­ра­ња, али пот­пу­но од ко­нач­ног озва­ни­че­ња (1868), до да­нас, са ма­њим из­ме­на­ма у не­ким слу­ча­је­ви­ма. Ка­сни­је је си­сте­мат­ски из­ло­жен у Срп­ској гра­ма­ти­ци Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа (1894) и у сту­ди­ји Љу­бо­ми­ра Не­ди­ћа О пра­во­пи­су и ин­тер­пунк­ци­ји (1894).

Пр­ва два пе­ри­о­да је­су це­ли­не ко­је ни­је ну­жно де­ли­ти на но­ве пот­пе­ри­о­де, док се за тре­ћи пе­ри­од то не мо­же ре­ћи. По­сле­ву­ков­ски пе­ри­од об­у­хва­та крај де­вет­на­е­сто­га и цео два­де­се­ти век и мо­же би­ти по­де­љен на че­ти­ри пот­пе­ри­о­да: а) пе­ри­од кон­со­ли­до­ва­ња нор­ме (1868–1923); б) пе­ри­од Алек­сан­дра Бе­ли­ћа (1923–1960); в) пе­ри­од Ма­ти­це срп­ске (1960–1993) и г) но­ви пе­ри­од (по­сле 1993).

Срп­ски пра­во­пис је на пре­ла­зу из 19. у 20. век већ кон­со­ли­до­ван и ста­би­лан. То је пе­ри­од ка­да су при­хва­ћени у це­ли­ни срп­ски пра­во­пис и Ву­ко­ва пра­во­пи­сна ре­ше­ња пре ства­ра­ња пр­ве Ју­го­сла­ви­је. Пра­во­пи­сно при­бли­жа­ва­ње Хр­ват­ске и Бо­сне и Хер­це­го­ви­не де­си­ло се кра­јем 19. ве­ка, не­ко­ли­ко де­це­ни­ја пре ства­ра­ња пр­ве Ју­го­сла­ви­је, а Цр­на Го­ра је све до кра­ја 20. је­зич­ки и пра­во­пи­сно би­ла срп­ска.

Крај 19. ве­ка је и пра­во­пи­сно и је­зич­ки у це­ли­ни био пе­ри­од ка­да су се Хр­ва­ти пот­пу­но при­бли­жи­ли Ср­би­ма. Та­да су до­би­ли пра­во­пис на Ву­ко­вим и вук-да­ни­чи­ћев­ским осно­ва­ма и пра­ви­ли­ма, а Ву­ков прин­цип „Пи­ши као што го­во­риш“ у За­гре­бу је ту­ма­чен „Пи­ши као Вук“. У Хр­ват­ској се 1892. по­ја­вио Хр­ват­ски пра­во­пис Ива­на Бро­за ко­ји ће, с ма­њим из­ме­на­ма, ка­сни­је као Бо­ра­ни­ћев, функ­ци­о­ни­са­ти све до 1960. го­ди­не. Аутор у пред­го­во­ру пи­ше (1892): „Ја сам из­ра­дио пра­ви­ла у глав­но­ме пре­ма на­че­ли­ма ко­јих се др­жао Вук и Да­ни­чић, а са­мо гдје­што од­сту­пио сам од њи­хо­ва пи­са­ња.“ 

Иако под оку­па­ци­јом, Бо­сна и Хер­це­го­ви­на је кра­јем 19. ве­ка у це­ли­ни при­хва­ти­ла срп­ски пра­во­пис и ње­го­ва ре­ше­ња, о че­му илу­стра­тив­но све­до­чи ци­тат из Ре­ви­зи­је пра­во­пи­са срп­ско-хр­ват­ско­га је­зи­ка ко­ји је пот­пи­сао за­ме­ник зе­маљ­ског по­гла­ва­ра у Са­ра­је­ву: „За пи­сме­но упо­тре­бља­ва­ње срп­ско-хр­ват­ско­га је­зи­ка уве­ден је 1883. у ово­зем­не јав­не уре­де и шко­ле тзв. Вук-Да­ни­чи­ћев фо­нет­ски пра­во­пис.“ 

Ср­би су кра­јем 19. и по­чет­ком 20. ве­ка до­би­ли не­ко­ли­ко пра­во­пи­сних при­руч­ни­ка и пре пра­во­пи­са Алек­сан­дра Бе­ли­ћа из 1923. Та­кви су Срп­ски пра­во­пис за школ­ску упо­тре­бу (1884) Сте­ве Чу­ту­ри­ла и Срп­ска гра­ма­ти­ка са пра­во­пи­сом (1912) и Срп­ски пра­во­пис за сред­ње шко­ле (1914) Ми­ла­на Пе­тро­ви­ћа. 

Бе­ли­ћев пра­во­пис је са ма­њим из­ме­на­ма био зва­нич­ни пра­во­пис у Ср­би­ји до 1960. 

„Сва­ко зна да у пи­са­њу ре­чи вла­да у на­шем је­зи­ку при­лич­на не­јед­на­кост. За­да­так је ове књи­ге да ту не­јед­на­кост, у ко­ли­ко је мо­гу­ће, укло­ни.“ Чи­ни се да су ове Бе­ли­ће­ве ре­чи ак­ту­ел­не и да­нас и да се ни­је ни­шта про­ме­нило ка­да је по­сре­ди за­да­так пра­во­пи­са.

Школ­ско и пра­во­пи­сно ује­ди­ње­ње по­сле 1918. ишло је спо­ро. У Ср­би­ји, Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни и Цр­ној Го­ри ко­ри­шћен је Бе­ли­ћев, а у Хр­ват­ској Бо­ра­ни­ћев пра­во­пис. Оба по­чи­ва­ју на Ву­ко­вим на­че­ли­ма, али је би­ло и раз­ли­ка у по­је­ди­нач­ним ре­ше­њи­ма. За­то је та­да­шње Ми­ни­стар­ство про­све­те до­не­ло Пра­во­пи­сно упут­ство за све основ­не, сред­ње и струч­не шко­ле (1929) ко­је је би­ло оба­ве­зу­ју­ће, што све­до­чи о на­ме­ри вла­сти да се по­стиг­не пот­пу­но је­зич­ко и пра­во­пи­сно је­дин­ство. У упут­ству се ка­же: „На­чин пи­са­ња из­не­сен у овом пра­вил­ни­ку мо­ра се при­ме­њи­ва­ти у свим но­вим из­да­њи­ма школ­ских књи­га. Ни­је­дан уџ­бе­ник, би­ло да пред­ста­вља но­во из­да­ње ра­ни­је из­да­те књи­ге, би­ло да се са­да пр­ви пут из­да­је, не мо­же би­ти одо­брен за школ­ску књи­гу, ако ни­је из­ра­ђен по овим пра­ви­ли­ма.“ Ујед­на­че­ни на­чин пи­са­ња био је ком­про­мис из­ме­ђу Бе­ли­ће­вих и Бо­ра­ни­ће­вих ре­ше­ња. 

Од­мах је 1930. иза­шло но­во из­да­ње Бе­ли­ће­вог и Бо­ра­ни­ће­вог пра­во­пи­са, ускла­ђе­но са зах­те­ви­ма Пра­во­пи­сног упут­ства. 

Ка­да су Хр­ва­ти у ви­хо­ру Дру­гог свет­ског ра­та и пра­во­пи­сно по­бе­гли од Ср­ба до­но­ше­њем по­себ­них за­кон­ских ака­та, ре­а­го­ва­ле су и та­да­шње срп­ске вла­сти. Та­ко од 1943. има­мо Но­во пра­во­пи­сно упут­ство срп­ског књи­­жев­ног је­зи­ка Не­ди­ће­ве вла­де ко­је је би­ло по­вра­так Бе­ли­ће­вој нор­ми из 1923. го­ди­не. 

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та по­но­во је за­вла­да­ло пра­во­пи­сно је­дин­ство, вра­ће­на је Бе­ли­ће­ва и Бо­ра­ни­ће­ва нор­ма из 1930. Ов­де се вре­ди се­ти­ти ре­чи Јо­ва­на Ду­чи­ћа, ве­ли­ког про­тив­ни­ка ју­го­сло­вен­ства: „Ни­кад Хр­ва­ти ни­су за­ми­шља­ли мо­гућ­ност да свој хр­ват­ски ви­дик за­мра­че ју­го­сло­вен­ском ма­гло­ви­то­шћу, ни да раз­ме­не свој ста­ри хр­ват­ски грош за ка­кву не­из­ве­сну ју­го­сло­вен­ску па­ру.“

Вељ­ко Бр­бо­рић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду


<
44/44
>