Питање идентитета српског језика има две равни: савремену и историјску. Крајем 20. и почетком 21. века идентитет српског језика почео се нарушавати стварањем такозваних политичких језика, језичких стандарда који су у својој основи имали српски тј. вуковски стандардни језик, нормиран током 19. века, почевши од 1818. године.

Генеза хрватског, бошњачког и црногорског језичког стандарда – оличеног у нормативним приручницима и спорадичном међународном „признању“ више у политичким а мање у научним круговима – заправо је била очекивана последица преименовања српског у српскохрватски језик, што је био заједнички подухват српских и хрватских филолога у другој половини 19. и током 20. века.

О свему овоме постоји лингвистичка литература од које би се могла направити огромна библиотека са хиљадама референци и практично нема истакнутијег српског лингвисте који у последњој четврти века није писао о овом проблему. Мање се, међутим, писало о проблемима идентитета српског књижевног језика, тј. његових различитих типова кроз историју, од прихватања писмености код Срба па до стварања стандардног језика.

Када се пажљиво проучи домаћа и страна литература из историје српског књижевног језика, показује се да је у наведеној синтагми – речено најједноставнијим језиком – дискутабилно шта се подразумева под атрибутом „српски“. Два су тумачења значења овог придева у нареченом контексту: а) српски по пореклу, тј. онај који су створили Срби од српске језичке грађе; б) српски по функцији, тј. онај који су употребљавали Срби. Овде ћемо прихватити друго гледиште. Прихватање хришћанства код Срба отпочиње у другој половини 9. века, недуго након почетка Моравске мисије Ћирила и Методија.

Првобитна српска писменост, дакле, подразумевала је старословенски језик, а наше богослужбене књиге биле су исписане двама писмима: глагољицом и ћирилицом. Иако је старословенски језик настао на прасловенској основи и био општесловенски књижевни језик почев од друге половине 9. века, треба га сматрати и српским књижевним језиком, али – наравно – не само српским и не примарно српским. Овде у обзир узимамо да су га у функцији књижевног идиома Срби употребљавали од 9. па све до 11/12. века. Многи првим српским књижевним језиком сматрају српскословенски језик, настао уношењем особина српског народног језика у старословенски крајем 11. или у 12. веку.

У питању је језик целокупне српске средњовековне књижевности и културе, почев од Светога Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа, све до Гаврила Стефановића Венцловића. У употреби столећима, све до тридесетих година 18. века, српскословенски језик снажно је утицао на идентитет српске културе у прошлости, али и данас. Многе савремене речи српског језика окамењени су траг ове епохе: васкрс, васкрснути, васиона, савет, сабор, општи, општина, сушти, суштина, мошти, свештеник и сл.

Напоредо са делима на српскословенском, током средњег века настајала су и дела на српском народном језику, увек са јаким присуством књижевног, српскословенског. Почев од Повеље Кулина бана с краја 12. века и хиљада других повеља, преко Законика цара Душана из 14. и Закона о рудницима деспота Стефана из 15. века, све до беседа Гаврила Стефановића Венцловића, пратимо и српско културно наслеђе стварано на језику блиском тадашњем говорном.

Напоредо стварање на књижевном и народном језику, тзв. диглосија, карактерисало је не само средњовековну Србију, већ читаво тадашње православно словенство (Slavia Orthodoxa). Будући да хуманизам и ренесанса на централни српски језички простор нису стигли због најезде Турака, прва књижевна дела на чистом народном језику настала су на простору католичког словенства (Slavia Latina/ Romana).

Срби католици на тлу Дубровачке републике од 15. до 16. века учествују у стварању ренесансне књижевности на језику у чијој основи је српски источнохерцеговачки дијалекат, који ће у пуном сјају засијати нарочито у прозним делима, са Гундулићевим Османом као врхунцем читаве књижевне епохе. Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. најавила је и смену књижевних језика код Срба. Верски и културни притисци на тлу јужне Угарске приморали су Србе, који су у сеобама стигли све до Будима, Пеште, Сентандреје, Ђура и Коморана, да српскословенски језик у функцији књижевног замене у првој половини 18. века блиским рускословенским, којем је у основи такође био старословенски језик. Отуда у српском језику и облици речи попут воскрес, совјет, нишчи и сл. Посрбљавањем рускословенског настао је у другој половини 18. века славеносрпски језик, који је пролазио кроз више развојних фаза и којим су писали многи знаменити Срби све до четрдесетих година 19. века: Захарија Орфелин, Доситеј Обрадовић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и др.

Једна од стратегија Вукове борбе за увођење чистог народног језика у основу српског књижевног језика била је и да исмеје недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао граматике, речника ни правописа.

Промене типова књижевних језика код Срба кроз историју (старословенски, српскословенски, рускословенски, славеносрпски) условиле су и бројне конкурентне облике (Ускрс/ Васкрс/ Воскрес, отачаство/ отечество/ отачество, путашаство/ путешество/ путашество, савет/ совјет и сл.).

Све ове и сличне речи истога значења доста симболично сведоче о живој историји у савременом српском језику.

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду