О сло­ви­ма и ди­ја­лек­ти­ма

Осла­ња­ју­ћи се на ре­форм­ске иде­је Са­ве Мр­ка­ља, Вук је од­ба­цио чак око 20 су­ви­шних сло­ва, по тра­ди­ци­ји упо­тре­бља­ва­них, и свео уку­пан број сло­ва на 30

Данкан Вилсон, Живот и време Вука Стефановића Караџића (Оксфорд 1970)
Данкан Вилсон, Живот и време Вука Стефановића Караџића (Оксфорд 1970)

О сло­ви­ма и ди­ја­лек­ти­ма

У ре­фор­ми срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка Ка­ра­џић је имао да ре­ши два кључ­на пи­та­ња: пи­та­ње азбу­ке ко­ја ће од­го­ва­ра­ти фо­нет­ском си­сте­му срп­ског (на­род­ног) је­зи­ка и пи­та­ње из­бо­ра ди­ја­ле­кат­ске осно­ви­це за срп­ски књи­жев­ни је­зик.

Сво­ју ре­фор­му ћи­ри­ли­це Ка­ра­џић је от­по­чео под фо­нет­ским на­че­лом „Пи­ши као што го­во­риш“ (Ј.  К. Аде­лунг), те­же­ћи да при­ме­ни пра­ви­ло по ко­јем ће сва­ком гла­су срп­ског је­зи­ка од­го­ва­ра­ти по јед­но сло­во азбу­ке. Азбуч­ни си­стем (ал­фа­бет) по ме­ри фо­нет­ског си­сте­ма срп­ског је­зи­ка био је још је­дан од Ка­ра­џи­ће­вих на­ци­о­нал­них при­сту­па лин­гви­стич­ким пи­та­њи­ма. Ти­ме је тре­ба­ло да Ср­би за свој све­тов­ни (на­род­ни) је­зик до­би­ју све­тов­ну (на­род­ну) азбу­ку, а да ста­ра, цр­кве­на азбу­ка бу­де пре­пу­ште­на уну­тар­цр­кве­ној упо­тре­би. 

У том сми­слу, осла­ња­ју­ћи се на ре­форм­ске иде­је Са­ве Мр­ка­ља (1783–1883), Ка­ра­џић је од­ба­цио чак око 20 су­ви­шних сло­ва, по тра­ди­ци­ји упо­тре­бља­ва­них, и свео уку­пан број сло­ва на 30. Он ис­ти­че ва­жност лин­гви­стич­ког кри­те­ри­ја у овом ода­би­ру: По­ља­ци­ма и Ру­си­ма је нпр., пи­ше он у Срп­ском рјеч­ни­ку (1818, XI), сло­во је­ри по­треб­но, „а ми мје­сто ње­га има­мо и“. Но, то је мо­ра­ло укљу­чи­ти и тра­га­ње за по­је­ди­ним слов­ним ре­ше­њи­ма, па је Ка­ра­џић уз по­моћ са­рад­ни­ка са­чи­нио сло­ва ђ (пре­ма по­сто­је­ћем ћ), љ и њ (пре­ма по­сто­је­ћим л и н). По­ред то­га, пре­у­зео је по­је­ди­на ре­ше­ња ко­ја ни­су би­ла уоби­ча­је­на у та­да­шњем ћи­ри­лич­ком пи­сму: сло­ва ј и џ. Фо­нет­ско на­че­ло је под­ра­зу­ме­ва­ло и пра­во­пи­сна ре­ше­ња ко­ја ће у пи­са­њу, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, ува­жа­ва­ти фо­нет­ске про­ме­не, нпр.: отац → ген. оца (не: от­ца), Ср­бин → прид. срп­ски (не: срб­ски) итд.

Ка­ра­џић се пла­ни­рао по­за­ба­ви­ти и ре­фор­мом ла­ти­ни­це. Та ре­фор­ма тре­ба­ло је да бу­де пр­вен­стве­но на­ме­ње­на Ср­би­ма ка­то­ли­ци­ма, и да бу­де спро­ве­де­на пре­ма истим на­че­ли­ма пре­ма ко­јим је ре­фор­ми­сао ћи­ри­ли­цу за Ср­бе пра­во­слав­це. Тај рад ће на­ста­ви­ти ње­гов са­рад­ник Ђ. Да­ни­чић (1825–1882).

Иако се Ка­ра­џић на по­чет­ку сво­је ре­фор­ме усред­сре­дио на упо­тре­бу на­род­ног је­зи­ка у пи­сме­но­сти, без об­зи­ра на то о ком ди­ја­лек­ту је реч, он убр­зо схва­та да се за осно­ви­цу књи­жев­ног је­зи­ка мо­ра иза­бра­ти од­ре­ђе­ни ди­ја­ле­кат. Ово га је на­гна­ло да се у сво­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма по­дроб­ни­је за­ин­те­ре­су­је за ди­ја­лек­те, о че­му пр­ве по­дат­ке из­но­си већ у сво­јој Пи­сме­ни­ци. Срп­ско го­вор­но под­руч­је (ка­сни­је све че­шће на­зи­ва­но што­ка­ви­цом) он ов­де де­ли на три ди­ја­лек­та: хер­це­го­вач­ки (Хер­це­го­ви­на, Бо­сна, Цр­на Го­ра, Дал­ма­ци­ја, Ср­би­ја до Ма­чве, Ва­ље­ва и Кра­ље­ва), срем­ски (Срем, Бач­ка, Ба­нат, обла­сти Бе­о­гра­да, Сме­де­ре­ва, Кра­гу­јев­ца, Ре­са­ве, По­жа­рев­ца, Цр­не Ре­ке, те Кра­ји­не до Ти­мо­ка) и сла­вон­ски (Сла­во­ни­ја, Хр­ват­ска, Дал­ма­ци­ја).

Иако је у по­чет­ку ис­ти­цао да су му сви ови ди­ја­лек­ти под­јед­на­ко дра­ги, вре­ме­ном ће, ипак, за осно­ви­цу књи­жев­ног је­зи­ка пре­по­ру­чи­ти свој хер­це­го­вач­ки (ије­кав­ски) ди­ја­ле­кат­ски тип, ка­сни­је на­зи­ван и ју­жним на­реч­јем – у од­но­су на ис­точ­но (екав­ско) и за­пад­но (икав­ско). У овом ди­ја­лек­ту огром­ном ве­ћи­ном би­ли су за­сту­пље­ни пра­во­слав­ни Ср­би. По­је­ди­не сит­ни­је из­ме­не ко­је је по­том унео у нор­му (нпр. уво­ђе­ње кон­со­нан­та х) на­чи­нио је ка­ко би књи­жев­ни је­зик ве­зао за ста­ри­ју срп­ску ба­шти­ну, али и при­бли­жио је­зич­ким осо­би­на­ма ка­то­лич­ких Ср­ба – „на­шој бра­ћи рим­ског за­ко­на“, ка­ко их је на­зи­вао. Овај мо­дел књи­жев­ног је­зи­ка би­ће при­хва­ћен и ме­ђу Хр­ва­ти­ма, иако су они у сво­јој до­та­да­шњој књи­жев­ној прак­си углав­ном ко­ри­сти­ли сво­је из­вор­не иди­о­ме из при­мор­ске (тзв. ча­ка­ви­ца) и за­гре­бач­ке обла­сти (тзв. кај­ка­ви­ца). 

Ка­ра­џић на­во­ди чи­тав низ ар­гу­ме­на­та за ода­бир упра­во овог ди­ја­лек­та за осно­ви­цу срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, а у јед­ном од њих ка­же да се „нај­чи­сти­је и нај­пра­вил­ни­је“ го­во­ри у Хер­це­го­ви­ни и Бо­сни. Он је ве­ро­вао да су ије­кав­ске обла­сти, бу­ду­ћи уда­ље­не од ве­ћих град­ских кул­тур­них цен­та­ра из­ло­же­них стра­ним кул­ту­ра­ма, нај­бо­ље са­чу­ва­ле срп­ску на­ци­о­нал­ну по­себ­ност. У ије­кав­ским обла­сти­ма су, по ње­му, по­ста­ле го­то­во све срп­ске на­род­не пе­сме и са­чу­ван је здрав дух срп­ског на­ро­да. У дру­гим пак срп­ским обла­сти­ма, нпр. екав­ским кра­је­ви­ма у Угар­ској (Срем, Бач­ка, Ба­нат), ста­ње је, сма­трао је, би­ло по­све дру­га­чи­је. Ов­де су се, по ње­му, при­пад­ни­ци ви­шег срп­ског дру­штве­ног сло­ја и ин­те­ли­ген­ци­ја под ути­ца­јем ту­ђе кул­ту­ре од­ро­ди­ли од свог на­ро­да. Они су „за­бо­ра­ви­ли срп­ски и ми­сли­ти“, пи­ше Ка­ра­џић у јед­ном члан­ку из 1849.

*Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Др Пр­во­слав Ра­дић*


<
44/44
>