О словима и дијалектима
Ослањајући се на реформске идеје Саве Мркаља, Вук је одбацио чак око 20 сувишних слова, по традицији употребљаваних, и свео укупан број слова на 30
Данкан Вилсон, Живот и време Вука Стефановића Караџића (Оксфорд 1970)
У реформи српског књижевног језика Караџић је имао да реши два кључна питања: питање азбуке која ће одговарати фонетском систему српског (народног) језика и питање избора дијалекатске основице за српски књижевни језик.
Своју реформу ћирилице Караџић је отпочео под фонетским начелом „Пиши као што говориш“ (Ј. К. Аделунг), тежећи да примени правило по којем ће сваком гласу српског језика одговарати по једно слово азбуке. Азбучни систем (алфабет) по мери фонетског система српског језика био је још један од Караџићевих националних приступа лингвистичким питањима. Тиме је требало да Срби за свој световни (народни) језик добију световну (народну) азбуку, а да стара, црквена азбука буде препуштена унутарцрквеној употреби.
У том смислу, ослањајући се на реформске идеје Саве Мркаља (1783–1883), Караџић је одбацио чак око 20 сувишних слова, по традицији употребљаваних, и свео укупан број слова на 30. Он истиче важност лингвистичког критерија у овом одабиру: Пољацима и Русима је нпр., пише он у Српском рјечнику (1818, XI), слово јери потребно, „а ми мјесто њега имамо и“. Но, то је морало укључити и трагање за појединим словним решењима, па је Караџић уз помоћ сарадника сачинио слова ђ (према постојећем ћ), љ и њ (према постојећим л и н). Поред тога, преузео је поједина решења која нису била уобичајена у тадашњем ћириличком писму: слова ј и џ. Фонетско начело је подразумевало и правописна решења која ће у писању, колико је то могуће, уважавати фонетске промене, нпр.: отац → ген. оца (не: отца), Србин → прид. српски (не: србски) итд.
Караџић се планирао позабавити и реформом латинице. Та реформа требало је да буде првенствено намењена Србима католицима, и да буде спроведена према истим начелима према којим је реформисао ћирилицу за Србе православце. Тај рад ће наставити његов сарадник Ђ. Даничић (1825–1882).
Иако се Караџић на почетку своје реформе усредсредио на употребу народног језика у писмености, без обзира на то о ком дијалекту је реч, он убрзо схвата да се за основицу књижевног језика мора изабрати одређени дијалекат. Ово га је нагнало да се у својим истраживањима подробније заинтересује за дијалекте, о чему прве податке износи већ у својој Писменици. Српско говорно подручје (касније све чешће називано штокавицом) он овде дели на три дијалекта: херцеговачки (Херцеговина, Босна, Црна Гора, Далмација, Србија до Мачве, Ваљева и Краљева), сремски (Срем, Бачка, Банат, области Београда, Смедерева, Крагујевца, Ресаве, Пожаревца, Црне Реке, те Крајине до Тимока) и славонски (Славонија, Хрватска, Далмација).
Иако је у почетку истицао да су му сви ови дијалекти подједнако драги, временом ће, ипак, за основицу књижевног језика препоручити свој херцеговачки (ијекавски) дијалекатски тип, касније називан и јужним наречјем – у односу на источно (екавско) и западно (икавско). У овом дијалекту огромном већином били су заступљени православни Срби. Поједине ситније измене које је потом унео у норму (нпр. увођење консонанта х) начинио је како би књижевни језик везао за старију српску баштину, али и приближио језичким особинама католичких Срба – „нашој браћи римског закона“, како их је називао. Овај модел књижевног језика биће прихваћен и међу Хрватима, иако су они у својој дотадашњој књижевној пракси углавном користили своје изворне идиоме из приморске (тзв. чакавица) и загребачке области (тзв. кајкавица).
Караџић наводи читав низ аргумената за одабир управо овог дијалекта за основицу српског књижевног језика, а у једном од њих каже да се „најчистије и најправилније“ говори у Херцеговини и Босни. Он је веровао да су ијекавске области, будући удаљене од већих градских културних центара изложених страним културама, најбоље сачувале српску националну посебност. У ијекавским областима су, по њему, постале готово све српске народне песме и сачуван је здрав дух српског народа. У другим пак српским областима, нпр. екавским крајевима у Угарској (Срем, Бачка, Банат), стање је, сматрао је, било посве другачије. Овде су се, по њему, припадници вишег српског друштвеног слоја и интелигенција под утицајем туђе културе одродили од свог народа. Они су „заборавили српски и мислити“, пише Караџић у једном чланку из 1849.
*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду
Др Првослав Радић*