Караџићева језичка и културна реформа није могла заобићи питање њеног могућег територијалног домета, тј. питање територијалне распрострањености Срба и српског језика. Караџић је већ од своје ране младости морао имати представе о томе. О томе је, нпр., могао прилично верно сведочити њему добро познати српски фолклор, који је представљао читаву енциклопедију знања о српском народу и његовом некадашњем месту у балканској повести и култури. У српском народу је тада још било живо сећање на Српску патријаршију, црквену институцију из времена Османског царства, која је у једном периоду у своје оквире укључивала већину српских етничких области на Балкану (Србију, северну Македонију, југозападну Бугарску, Срем, Банат, Бачку, Славонију, Лику, Крбаву, Босну, Херцеговину, Далмацију).

Но, за Караџићев научни дух важније од тога било је оно што је научио из европске филологије тога времена (Ј. Добровски, П. Ј. Шафарик, Ј. Грим) и, пре свих, од Ј. Копитара. Од Копитара и других европских филолога Караџић је, нпр., могао сазнати за књижевно дело чакавца П. Хекторовића (1487?1572), који је на свом поморском путу Хвар – Брач – Шолта забележио примере народног певања на „arbski način“ (са српским припевом). На исти начин је могао бити упознат с филолошким делом Славонца А. М. Рељковића (1732?1798) и његовим односом према Славонији као српској етничкој области. Караџић је несумњиво морао знати за бројно српско становништво из Босне и Херцеговине, које ће у другој половини XIX столећа (попис из 1879), само међу православцима, заузимати 43% (М. Екмечић).

Уосталом, још 1810. год., пре познанства с Караџићем, Копитар разликује српску књижевност од хрватске, а српску књижевност дели на „литературу католичких Словено-Срба“ и „литературу грчких Словено-Срба“ (православаца). Прва српска група, по аутору, користи латиницу и насељава западне области (дубровачки, босански, славонски дијалекат), док друга насељава источније пределе и користи ћирилицу. Католичку групу Копитар назива и Илирцима, али он не сумња у српски језички идентитет ове области. Уосталом, ни вођа Илирског покрета код Хрвата, кајкавац Љ. Гај (1809?1872), није порицао да је „илирски“ језик, у ствари, српски, те једним поводом пише: „u nama još ni izdaleka nije na um palo ikada tvarditi, da to nije serbski već ilirski jezik“ (према: П. Милосављевић, Срби и њихов језик, Београд 2002, 170).

Сличан приступ бележи се и у историјским делима тога времена. Џ. Бауринг, напред поменути преводилац Караџићевих народних песама (Servian popular poetry, 1827), на самом почетку своје књиге, у првој реченици увода, преноси тадашња научна сазнања о распрострањености српског народа након великих миграција у VII столећу. Становнике средњовековне Србије, Босне, Славоније и Далмације из периода после великих миграција аутор подводи под српски етникум.

У духу времена у којем је живео, у трагању за српским националним идентитетом Караџић је полазио од језичког критерија, сматрајући друге критерије, нпр. верски, другоразредним. Попут његовог великог претходника Д. Обрадовића, и Караџић је истрајавао на ставу да језик треба да буде главни културолошки стожер око кога се образује савремена нација, илуструјући то управо примерима из просвећене Европе. Заиста, за слободоумне људе тога времена вера није могла бити пресудан критериј у одређивању националне посебности, већ етникум, односно језик. То је Караџић имао прилике научити у Европи. Томе су га посебно могли подучити немачки научници (нпр. Ј. Г. Хердер), као и примери низа европских народа (Немци, Холанђани, Мађари, Словаци) чија унутарња верска подељеност ни данас не потире њихово национално јединство. Том питању Караџић посвећује посебну студију (Срби сви и свуда, Беч, 1849), доказујући да средишња јужнословенска језичка област (Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Срем, Банат, Бачка, Славонија, Далмација и др.) припада српском језичком идентитету, те, сходно тадашњим уверењима, и националном. Тиме је Караџић дошао у сукоб с делом хрватских интелектуалаца, који ће у питањима националног учвршћивања давати предност нелингвистичким критеријима, пре свега верском критерију. 

Иако звучи парадоксално, и југословенска комунистичка идеологија, формално атеистичка, одбациће Караџићев антиклерикални приступ овом питању.

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду