О преношењу арапског члана у наш језик
И поред утврђене какве-такве правописне норме у пракси влада велико шаренило, неуједначеност и произвољност у преношењу арапског одређеног члана
Дарко Новаковић/булбулдер нормал
Наше новине су већ деценијама препуне вести са Блиског истока, а исто толико наши србисти и арабисти баве се питањем транскрипције имена и назива из арапског језика. Најсложенији проблем при преношењу антропонима и топонима из арапског у српски језик јесте транскрипција одређеног члана, тј. морфема „ал-“, који представља интегрални део имена и пише се заједно са њим у виду префикса. Сходно томе наши арабисти залагали су се, у прилагођеном писању, за транскрипцијску варијанту члана ал/ел одвојену повлаком од именице на коју се он односи, што је пракса у многим европским језицима.
Међутим наш Правопис (2010) понудио је сасвим другачије нормативно решење – облик ел/Ел без повлаке – Шат ел Араб, Ел Аламејн, и препоручио његово изостављање у неким случајевима – Асад, Ријад, Гумхурија (стр. 183-184; 64).
И поред утврђене какве-такве правописне норме у пракси влада велико шаренило, неуједначеност и произвољност у преношењу арапског одређеног члана. Главни узрок томе јесте преузимање арапских речи преко језикâ-посредника, данас најчешће енглеског, чиме у наш језик улазе и њихови транскрипцијски модели.
У нашим писаним медијима арапски одређени члан преноси на различите начине – Ал Џазира и Ал-џазира; Ал Каидa, Ал каида и Ал-каида; Ал Јом ел Сабеа; ал-Алаги и Ал-Алаги; ал-Асада, Асад и ел Асад; ал-Сиси и ел Сиси; Гадафи, Ел Гадафи, ел Гадафи, ал Гадафи, ел-Гадафи, ал-Гадафи; Шарм ел-Шеик, Раба ел Махди, Ел Ватан.
Среће се и варијанта ул – Салам ул Танмија, Сејф ул-Араб, Ул Араб. Ево и неколико примера у којима су поштовани фонетски закони везани за одређени члан – Ес Сајдер, Аз Зитан, Маџлис аш-шура, Ен-нахда, ан-Ниса, Рамлат ас Сабатин, Ар-Раи, Хизб ут Тахрир. Има и случајева где је члан писан заједно са именом – Хамид Абдулах Алдар, Набил Елараби, Калат алхамбра. Како се у нашем Правопису члан третира као помоћна реч, нашли смо и лично име где је мењан по падежима – Ел Ауодех Моуафек/Ела Ауодеха Моуафека.
Наведени примери јасно сведоче о неопходности стварања стабилног и уједначеног система транскрибовања ономастике из арапског језика, а у оквиру тога и прецизних транскрипцијских решења за преношење арапског одређеног члана која ће, пре свега, узимати у обзир његову праву природу. ¶
-----
Халифе и калифе, Османлије и Отомани
Довољни су нам отомани на којима ћемо удобно седети или лешкарити. Уз добру књигу, наравно
Проблем преношења речи из арапског језика актуелизован је код нас последњих деценија прошлог века, када су наши истакнути арабисти и србисти у више стручних радова понудили рационална и целисходна решења за суштинска питања прилагођеног писања која су касније ушла у посебан чланак у Правопису српскога језика (1993. и друга). Део тог чланка посвећен је успостављању оптималног гласовног изједначавања фонетске еквиваленције између два језика, при чему је акценат стављен на разуђени арапски консонантизам, састављен од 28 фонема гласова, од којих готово половина не постоји у српском. При изналажење најближих сродних гласова за њих у стандардном српском језику, који даје предност поступку прилагођеног писања, била су неопходна одређена прилагођавања нашој правописној норми. У највећем броју случајева за арапске консонанте дата су адекватна решења, али има и одступања; нпр. код струјног сугласника h понуђена замена је х (182), али се у примерима јавља и к. У Речнику уз Правопис одредница је калиф, а уз њу иду и ликови халиф, калифа, халифа и напомена „изворно је х-“ (340).
Појава више облика за арапску именицу halīfa (заступник; заменик), последица је тога што је изворна именица ушла у српски посредством турскоосманског, у облику: халифа, свакако најбољем транскрипцијском решењу, и у облику калиф(а) преко европских језика где се то h транскрибује као kh/ch/→k/c. Од тог лика у европским језицима настале су изведенице: caliphе→caliphate у енглеском, califе→califat у француском или Kalif→Kalifat у немачком, а по тој аналогији и код нас халифат/калифат (ар. hilāfa, заступање; наслеђивање; халифат).
Истим путем стигао нам је и дублет шеих/шеик, (ар. šayh, старац, старина; поглавица; учитељ; духовни вођа). Међутим, код овог пара дошло је и до семантичког и функционалног раслојавања па облик шеих/шејх (мн. шеихови/шејхови) значи: поглавар муслиманске верске заједнице; старешина дервишког реда; учитељ; а шеик (мн. шеици): старешина, поглавар, шеик.
У последње време у штампи срећемо и скраћени назив за Муслиманску браћу – Икван (ар. ’Ihwān, браћа), стигао преко енглеског. Како је ово новија, директна посуђеница, било би боље да се у нашој пракси прихватити облик ближи изворнику: Ихван.
И придеви османски и отомански, настали од арапског имена ’Utmān, ушли су у српски посредством два језика посредника: османског и енглеског. Арапски међузубни струјни сугласник t је у османском адаптиран као с, а име као Осман. Од имена је изведен придев османски, а од њега именица Османлија/Османлије. Сугласник t преноси се у европским језицима, по њима својственим транскрипцијским нормама, као th/dh/t, па је тако у енглеском, где он иначе и постоји, настао придев ottoman, код нас адаптиран као отомански. Захваљујући „знању и умећу“ појединих „преводилаца“ последњих година појавила се изведеница и од њега: Отоман/Отомани, којој свакако не треба дозволити да завлада нашом транскрипцијском праксом. Довољни су нам отомани на којима ћемо удобно седети или лешкарити. Уз добру књигу, наравно.
Др Анђелка Митровић
Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду