О преношењу арапског члана у наш језик

И поред утврђене какве-такве правописне норме у пракси влада велико шаренило, неуједначеност и произвољност у преношењу арапског одређеног члана

Дарко Новаковић/булбулдер нормалДарко Новаковић/булбулдер нормал

Сачувајмо српски језик

На­ше но­ви­не су већ де­це­ни­ја­ма пре­пу­не ве­сти са Бли­ског ис­то­ка, а исто то­ли­ко на­ши ср­би­сти и ара­би­сти ба­ве се пи­та­њем тран­скрип­ци­је име­на и на­зи­ва из арап­ског је­зи­ка. Нај­сло­же­ни­ји про­блем при пре­но­ше­њу ан­тро­по­ни­ма и то­по­ни­ма из арап­ског у срп­ски је­зик је­сте тран­скрип­ци­ја од­ре­ђе­ног чла­на, тј. мор­фе­ма „ал-“, ко­ји пред­ста­вља ин­те­грал­ни део име­на и пи­ше се за­јед­но са њим у ви­ду пре­фик­са. Сход­но то­ме на­ши ара­би­сти за­ла­га­ли су се, у при­ла­го­ђе­ном пи­са­њу, за тран­скрип­циј­ску ва­ри­јан­ту чла­на ал/ел одво­је­ну по­вла­ком од име­ни­це на ко­ју се он од­но­си, што је прак­са у мно­гим европ­ским је­зи­ци­ма. 

Ме­ђу­тим наш Пра­во­пис (2010) по­ну­дио је са­свим дру­га­чи­је нор­ма­тив­но ре­ше­ње – об­лик ел/Ел без по­вла­ке – Шат ел Араб, Ел Ала­мејн, и пре­по­ру­чио ње­го­во из­о­ста­вља­ње у не­ким слу­ча­је­ви­ма – Асад, Ри­јад, Гум­ху­ри­ја  (стр. 183-184; 64). 

И по­ред утвр­ђе­не ка­кве-та­кве пра­во­пи­сне нор­ме у прак­си вла­да ве­ли­ко ша­ре­ни­ло, не­у­јед­на­че­ност и про­из­вољ­ност у пре­но­ше­њу арап­ског од­ре­ђе­ног чла­на. Глав­ни узрок то­ме је­сте пре­у­зи­ма­ње арап­ских ре­чи пре­ко је­зикâ-по­сред­ни­ка, да­нас нај­че­шће ен­гле­ског, чи­ме у наш је­зик ула­зе и њи­хо­ви тран­скрип­циј­ски мо­де­ли. 

У на­шим пи­са­ним ме­ди­ји­ма арап­ски од­ре­ђе­ни члан пре­но­си на раз­ли­чи­те на­чи­не – Ал Џа­зи­ра и Ал-џа­зи­ра; Ал Ка­идa, Ал ка­и­да и Ал-ка­и­да; Ал Јом ел Са­беа; ал-Ала­ги и Ал-Ала­ги; ал-Аса­да, Асад и ел Асад; ал-Си­си и ел Си­­си; Га­да­фи, Ел Га­да­фи, ел Га­да­фи, ал Га­да­фи, ел-Га­да­фи, ал-Га­да­фи; Шарм ел-Ше­ик, Ра­ба ел Мах­ди, Ел Ва­тан. 

Сре­ће се и ва­ри­јан­та ул – Са­лам ул Тан­ми­ја, Сејф ул-Араб, Ул Араб. Ево и не­ко­ли­ко при­ме­ра у ко­ји­ма су по­што­ва­ни фо­нет­ски за­ко­ни ве­за­ни за од­ре­ђе­ни члан – Ес Сај­дер, Аз Зи­тан, Маџ­лис аш-шу­ра, Ен-нах­да, ан-Ни­са, Ра­млат ас Са­ба­тин, Ар-Раи, Хизб ут Та­хрир. Има и слу­ча­је­ва где је члан пи­сан за­јед­но са име­ном – Ха­мид Аб­ду­лах Ал­дар, На­бил Ела­ра­би, Ка­лат ал­хам­бра. Ка­ко се у на­шем Пра­во­пи­су члан тре­ти­ра као по­моћ­на реч, на­шли смо и лич­но име где је ме­њан по па­де­жи­ма – Ел Ауодех Мо­у­а­фек/Ела Ауоде­ха Мо­у­а­фе­ка. 

На­ве­де­ни при­ме­ри ја­сно све­до­че о нео­п­ход­но­сти ства­ра­ња ста­бил­ног и ујед­на­че­ног си­сте­ма тран­скри­бо­ва­ња оно­ма­сти­ке из арап­ског је­зи­ка, а у окви­ру то­га и пре­ци­зних тран­скрип­циј­ских ре­ше­ња за пре­но­ше­ње арап­ског од­ре­ђе­ног чла­на ко­ја ће, пре све­га, узи­ма­ти у об­зир ње­го­ву пра­ву при­ро­ду. ¶

-----

Халифе и калифе, Османлије и Отомани

Довољни су нам отомани на којима ћемо удобно седети или лешкарити. Уз добру књигу, наравно

Про­блем пре­но­ше­ња ре­чи из арап­ског је­зи­ка ак­ту­е­ли­зо­ван је код нас по­след­њих де­це­ни­ја про­шлог ве­ка, ка­да су на­ши ис­так­ну­ти ара­би­сти и ср­би­сти у ви­ше струч­них ра­до­ва по­ну­ди­ли ра­ци­о­нал­на и це­лис­ход­на ре­ше­ња за су­штин­ска пи­та­ња при­ла­го­ђе­ног пи­са­ња ко­ја су ка­сни­је ушла у по­се­бан чла­нак у Пра­во­пи­су срп­ско­га је­зи­ка (1993. и дру­га). Део тог члан­ка по­све­ћен је ус­по­ста­вља­њу оп­ти­мал­ног гла­сов­ног из­јед­на­ча­ва­ња фо­нет­ске екви­ва­лен­ци­је из­ме­ђу два је­зи­ка, при че­му је ак­це­нат ста­вљен на раз­у­ђе­ни арап­ски кон­со­нан­ти­зам, са­ста­вљен од 28 фо­не­ма гла­со­ва, од ко­јих го­то­во по­ло­ви­на не по­сто­ји у срп­ском. При из­на­ла­же­ње нај­бли­жих срод­них гла­со­ва за њих у стан­дард­ном срп­ском је­зи­ку, ко­ји да­је пред­ност по­ступ­ку при­ла­го­ђе­ног пи­са­ња, би­ла су нео­п­ход­на од­ре­ђе­на при­ла­го­ђа­ва­ња на­шој пра­во­пи­сној нор­ми. У нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва за арап­ске кон­со­нан­те да­та су аде­кват­на ре­ше­ња, али има и од­сту­па­ња; нпр. код струј­ног су­гла­сни­ка h по­ну­ђе­на за­ме­на је х (182), али се у при­ме­ри­ма ја­вља и к. У Реч­ни­ку уз Пра­во­пис од­ред­ни­ца је ка­лиф, а уз њу иду и ли­ко­ви ха­лиф, ка­ли­фа, ха­ли­фа и на­по­ме­на „из­вор­но је х-“ (340). 

По­ја­ва ви­ше об­ли­ка за арап­ску име­ни­цу ha­lī­fa (за­ступ­ник; за­ме­ник), по­сле­ди­ца је то­га што је из­вор­на име­ни­ца ушла у срп­ски по­сред­ством тур­ско­о­сман­ског, у об­ли­ку: ха­ли­фа, сва­ка­ко нај­бо­љем тран­скрип­циј­ском ре­ше­њу, и у об­ли­ку ка­лиф(а) пре­ко европ­ских је­зи­ка где се то h тран­скри­бу­је као kh/ch/→k/c. Од тог ли­ка у европ­ским је­зи­ци­ма на­ста­ле су из­ве­де­ни­це: caliphе→ca­lip­ha­te у ен­гле­ском, califе→ca­li­fat у фран­цу­ском или Ka­lif→Ka­li­fat у не­мач­ком, а по тој ана­ло­ги­ји и код нас ха­ли­фат/ка­ли­фат (ар. hi­lā­fa, за­сту­па­ње; на­сле­ђи­ва­ње; ха­ли­фат). 

Истим пу­тем сти­гао нам је и ду­блет ше­их/ше­ик, (ар. šayh, ста­рац, ста­ри­на; по­гла­ви­ца; учи­тељ; ду­хов­ни во­ђа). Ме­ђу­тим, код овог па­ра до­шло је и до се­ман­тич­ког и функ­ци­о­нал­ног ра­сло­ја­ва­ња па об­лик ше­их/шејх (мн. ше­и­хо­ви/шеј­хо­ви) зна­чи: по­гла­вар му­сли­ман­ске вер­ске за­јед­ни­це; ста­ре­ши­на дер­ви­шког ре­да; учи­тељ; а ше­ик (мн. ше­и­ци): ста­ре­ши­на, по­гла­вар, ше­ик. 

У по­след­ње вре­ме у штам­пи сре­ће­мо и скра­ће­ни на­зив за Му­сли­ман­ску бра­ћу – Икван (ар. ’Ih­wān, бра­ћа), сти­гао пре­ко ен­гле­ског. Ка­ко је ово но­ви­ја, ди­рект­на по­су­ђе­ни­ца, би­ло би бо­ље да се у на­шој прак­си при­хва­ти­ти об­лик бли­жи из­вор­ни­ку: Ихван.  

И при­де­ви осман­ски и ото­ман­ски, на­ста­ли од арап­ског име­на ’Utmān, ушли су у срп­ски по­сред­ством два је­зи­ка по­сред­ни­ка: осман­ског и ен­гле­ског. Арап­ски ме­ђу­зуб­ни струј­ни су­гла­сник t је у осман­ском адап­ти­ран као с, а име као Осман. Од име­на је из­ве­ден при­дев осман­ски, а од ње­га име­ни­ца Осман­ли­ја/Осман­ли­је. Су­гла­сник t пре­но­си се у европ­ским је­зи­ци­ма, по њи­ма свој­стве­ним тран­скрип­циј­ским нор­ма­ма, као th/dh/t, па је та­ко у ен­гле­ском, где он ина­че и по­сто­ји, на­стао при­дев ot­to­man, код нас адап­ти­ран као ото­ман­ски. За­хва­љу­ју­ћи „зна­њу и уме­ћу“ по­је­ди­них „пре­во­ди­ла­ца“ по­след­њих го­ди­на по­ја­ви­ла се из­ве­де­ни­ца и од ње­га: Ото­ман/Ото­ма­ни, ко­јој сва­ка­ко не тре­ба до­зво­ли­ти да за­вла­да на­шом тран­скрип­циј­ском прак­сом. До­вољ­ни су нам ото­ма­ни на ко­ји­ма ће­мо удоб­но се­де­ти или ле­шка­ри­ти. Уз до­бру књи­гу, на­рав­но.

Др Ан­ђел­ка Ми­тро­вић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду