ПРОЈЕКАТ МЕМОРИЈАЛНОГ ЦЕНТРА МАУТХАУЗЕН
Имена српских логораша биће уписана ћирилицом
Представљање до сада најцеловитијег пописа жртава злогласног нацистичког логора биће организовано 15. маја у Аустрији
Имена српских логораша у Маутхаузену, једном од најозлоглашенијих нацистичких концентрационих логора, први пут ће бити објављена на ћирилици и тачно исписана чуваће се у меморијалном центру на северу Аустрије, основаном на месту некадашњег логора смрти.
Она ће бити део „Књиге сећања“ у којој су прикупљена и тачно транскрибована имена и презимена 84.000 страдалника Маутхаузена.
Процењује се да је најмање 90.000 људи из 40 европских земаља умрло у Маутхаузену, али поједини истраживачи сматрају да је тај број много већи. У овом логору било је заточено и око 6.000 Југословена. Више од половине њих тамо је остало заувек.
Књига са именима логораша биће представљена 15. маја у Меморијалу Маутхаузен, једном од носилаца пројекта који је финансирало аустријско министарство спољних послова. „Књига сећања“ ће бити штампана на немачком и енглеском, док ће у интернет издању бити објављена на 14 језика. Уз спискове, у посебном тому биће објављене биографије 300 логораша који су умрли у Маутхаузену или логорима који су били у његовом саставу, а међу којима ће бити и Срба.
Сарадници на пројекту „Књига сећања“ из наше земље били су Тамара Ћирић и Љубомир Зечевић из Удружења заточеника концентрационог логора Маутхаузен Србије, који су радили на списковима и биографијама српских логораша. Зечевић је, иначе, и један од преживелих логораша. Био је то озбиљан и захтеван посао који је трајао неколико година. Плод заједничке сарадње меморијалног центра Маутхаузен и двоје српских истраживача јесте поименични списак логораша, држављана данашње Републике Србије, оних који су транспортовани са територије данашње Србије и Срба без обзира на то чији су држављани. Било је неколико масовних транспорта до злогласног логора: 13 са Бањице, шест из логора Старо сајмиште, један из Бачке. Појединци и групе довођени су и из других нацистичких логора, попут Аушвица, Дахауа, Бухенвалда...
У Маутхаузен, смештен на двадесетак километара од Линца, депортовани су долазили са документима у којима је стајала напомена - „повратак непожељан“. Та језива синтагма налази се и у поднаслову недавно објављене монографије Тамаре Ћирић и Љубомира Зечевића „Концентрациони логор Маутхаузен“. Спискови, који ће убудуће бити део „Књиге сећања", објављени су као прилог и у овој монографији.
Маутхаузен је отворен 1938. године на месту некадашњег логора из Првог светског рата. И током Великог рата ту су довођени људи са наших простора. Десетак њих имало је ту злу срећу да да буде заточено у Матхаузену током оба светска рата.
У Другом светском рату, логораши, махом мушкарци, у Маутхаузену су стрељани, угушени у гасним коморама, сатирани робовским радом у каменолому или фабрикама за производњу наоружања. Умирали су од неухрањености и болести, а над њима су вршени и медицински експерименти. Маутхаузен је чинио систем од неколико десетина повезаних логора. Један од најгорих био је подручни логор Гузен, где су се склапали ловачки авиони „месершмит“ и производили делови за летелице. Ту је и страдало највише Југословена. Дехуманизован и понижен, човек је, како је то описао историчар др Милан Кољанин, виши научни саветник у Институту за савремену историју, у Маутхаузену имао само употребну вредност.
- Немачка ратна индустрија је, захваљујући робовском раду у логорима, који је млео десетине хиљада људи, успевала да се обнови, па чак и повећа производњу, упркос томе што је у сталним савезничким бомбардовањима 1941. и 1942. године трпела велику штету. Логори су, дакле, имали централно место у вођењу рата рекао је др Кољанин на промоцији монографије о Маутхаузену у Дому Војске Србије у Београду.
Тамара Ћирић навела је да о суровости која је ту владала сведочи и то што је ово био један од ретких логора где су прављени предмети од људске коже, али где су забележени и случајеви канибализма.
- Баш због свега тога посебно фасцинирају приче о организовању унутрашњег отпора логораша ио међусобној солидарности - истакла је Тамара Ћирић.
И о једном и о другом, суровости и солидарности, најбоље сведоче речи једног од преживелих логораша, Душана Стојиљковића, из видео-интервјуа који је емитован на крају промоције: „Маутхаузен се није могао преживети. Ко га је преживео имао је много среће или некога да му помогне."
Стојиљковић је био међу рсткима који су имали некога да им достави хлеб и мало хране. Он је, тако, преживео и спуштање у каменолом преко злогласних 186 степеника смрти, где су многи падали, сатрвени огромним теретом - или били стрељани. Преживео је и хируршке захвате, операције које су немачки лекари радили над здравим заточеницима ради вежбања, пегави тифус којим је намерно био заражен, нове лекове, чији су ефекти испробавани на логорашима. Хиљадама оних чије сведочење никада нећемо чути, захваљујући „Књизи сећања“, барем је скинут логорашки број и враћено им је њихово име и презиме и људско достс јанство.
