Ћирилица стабилна 100 година
Поводом текста Министарства културе о употреби ћириличног писма пре и после СФРЈ
Пријатно ме је изненадио објективан и аргументован одговор Прес-службе Министарства који није скретао са теме ћирилице у Србији. Надам се да је ово знак да се кроз јавну дебату заиста може формирати политика базирана на јавном мњењу, и радујем се наставку дискусије у истом стилу. У свом одговору, Министарство се, поред књига, дотакло и употребе ћирилице у новим медијима, ревијалној штампи и мобилним уређајима. Ја ћу се у овом одговору за сада задржати само на књигама, јер за то имамо прилично поуздане информације.
Министарство, дакле, инсистира да се историја ћирилице мора сагледати од почетка државе Србије. Да, ћирилица је доминирала до 1941. у великој мери. Дискусија треба да обухвати онај период за који постоје подаци, а има их у истраживањима које наводите. Погледајмо њих мало ближе.
Прво истраживање има врло детаљне статистичке податке. Два научна рада С. Стефановића користе ту статистику с циљем објашњавања уставних промена у вези са писмима, углавном се фокусирајући на другу половину 20. века. Фигуре које се тичу издавања показују податке сличне оним из ЦОБИСС-а. Прати се развој закључно са 2012, књиге на ћирилици деведесетих су нагло порасле до око 60 одсто, онда пале на између 40 одсто и 50 одсто у првој деценији 21. века. По ономе што сам ја представио у претходном чланку, употреба ћирилице се опет вратила на преко 50 одсто до 2017. Дакле, слажемо се око статистике, али не око тога како је треба интерпретирати, што је и разумно. Томе ћу се ускоро вратити.
Министарство наводи да се води и другим истраживањем,Василија Клефтакиса „Затирање српске ћирилице - план или случај", објављено у Новој српској политичкој мисли 2012. Клефтакис је користио исту базу података као и ја, ЦОБИСС. Подаци се поклапају. Међутим, у том истраживању Клефтакис је погрешно предвидео да ће употреба ћирилице нагло пасти после 2011. (то назива „затирањем"). Као што се види из садашњих најновијих података, тај пад се није десило, чакје, наглашавам, употреба ћирилице порасла, без икакве државне стимулације.
Зашто је Клефтакис погрешио у процени, налазимо у самом његовом раду, где он отворено каже: „Ја нисам ни школовани философ, ни језикословац, ни библиограф, него само обичан лекар и зато сам неук (...) Али, пошто имам доста искуства у медицинском истраживању, описивању болести и медицинским публикацијама,ја ћу се у даљем излагању држати принципа излагања као код изучавања неке заразне болести, што ово, по мом мишљењу, и јесте." Будући да није правилно предвидео нагли пад ћирилице, можемо захвалити Клефтакису на овом поређењу, макар је показао да тенденције употребе ћирилице немају никакве сличности са „заразном болешћу". Остаје само питање - да ли се Министарство заиста водилоовим истраживањем кадје формиралојезичку политику?
Сада долазимо до главног аргумента Министарства, а то је да оно сматра да је предност ћирилице од само 7,5 одсто у 21. веку недовољна, јер је у време СФРЈ ћирилица потиснута, што доказују високим процентом ћириличних издања (89) пре 1941. Слажем се са Министарством да се статистиком не треба олако руководити, јер нас може лако обманути. Зато бих допунио оно што сам представио, да не буде никаквих нејасноћа.
Наиме, употреба ћирилице уопште није опала у току СФРЈ, већ је само порастао број латиничних књига, првенственозбог наручивања издања из бивших република СФРЈ, присутне у библиотекама и данас. Ево још мало статистике: У трећој деценији 20. века, пре рата, библиотеке су сакупиле 15.952 књиге на ћирилици (латинице свега 2.104), у четвртој 20.314 (латинице само 4.131). После рата, у шестој деценији имамо 18.231 (латиницејевећвише: 16.320), седмој 22.347 (латинице 36.328), осмој 33.214 (латинице 59.368). Из наведеног се види да број ћириличних књига све време расте, заједно са, после рата, латиничним књигама. После распада Југославије, логично, престаје контакт с већином бивших републикама где се користи само латиница, и ћирилица процентуално расте у односу на латиницу. Доказ да се у Србији књиге у великој мери штампају на ћирилици, и пре и после 1990. Министарство ме је позвало да се запитам „који су то митолошки фактори довели да се поткрај епохе СФФУ штампана књига на ћирилици у Србији сведе на трећину укупног броја издања", надам се да сам вам дао веродостојан одговор. Да закључим, број ћириличних књига стабилно расте, без обзира на друштвене факторе тог времена.
Дакле, Министарство жели да утроши паре на по акционом плану по тачки 6.1.1. на „давање предности домаћој књижевности и домаћој научној и стручној књизи, као и издањима штампаним ћирилицом приликом откупа за библиотеке на конкурсу МКИ" и по тачки 6.1.2. „У државном финансирању преводних издања из књижевности и хуманистикедавати предност оним преводима који се публикују на ћирилици." Таква два предлога могу мало повећати број ћириличних књига у поседу државе, а као што видимо, ћирилица већ има чврсто упориште у традицији издавања књига у Србији, чак и у условима савремене либералне економије живи и наставиће да имајакстатус и поред латинице. Посебноје штетна тачка 1.1.7. „Смањивање пореза за објављивање књига, листова и часописа као и титловање аудио-визуелних садржаја на српском језику и ћирилици", штоје предлог за пражњење државног буџета зарад мало добитка у виду броја књига на ћирилици.
Да резимирам, мислим да једискусија исцрпљена, барем кад су књиге у питању. Од 1990. до 2017, без помоћи икаквог министарства, ћирилици добро иде у издаваштву. Сва истраживања показују да раст броја књига на ћирилици није спречила ни Југословенска језичка политика (која је инсистирала на два писма), тако да она сигурно ни сада није угрожена. Остајем при томе да се ради о два велика мита која се врте у јавном простору - да су две највеће убице ћирилице „југословенизам" (за период до 1990) и „глобализам" (за период од 1990).
Позивам министарство да из свог акционог плана изостави део о ћирилици у 6.1.1, изостави целу тачку 6.1.2, као и део о књигама у тачки 1.1.7, јер из свега представљеног ћирилица има снажно упориште и јаку традицију у издаваштву књига. Оријентишите се на садржај књига, а не на писмо. Паре предвиђене из буџета за ове акцију 6.1.2. се могу преусмерити на израду лингвистичког истраживања употребе ћирилице и латинице у Србији, или макар на опремање неке библиотеке или културне дворане.
Аутор је докторант и млађи научни сарадник Института за литвански језик