Ћирилица на европском путу

Данас је статус ћирилице актуелан и због једног невеселог јубилеја, Новосадског договора, потписаног 10. децембра 1954.

Резолуција Европског парламента о Војиславу Шешељу била је, између осталог, повод да председник српске владе упути прекор Хрватима да „нису у стању да сачувају десет табли на ћирилици." На другој страни, истакао је да Србија има десет хиљада латиничних табли и да није ниједну уништила. Вероватно је ову другу бројку премијер Вучић метафорички употребио, јер латиничних табли у Србији има далеко више и оне доминирају у сваком граду, без обзира што је по Уставу и закону ћирилица писмо у службеној употреби и што се подразумева њена употреба на таблама институција, предузећа и слично.

Данас је статус ћирилице актуелан и због једног невеселог јубилеја, који је и означио потискивање и дискриминацију ћирилице у Србији. Реч је о Новосадском договору, који је потписан пре шест деценија, 10. децембра 1954, у организацији Матице српске и Матице хрватске. Српски језик је тада преименован у српскохрватски односно хрватскосрпски, а трећа тачка закључака (откуцаних латиницом) гласила је: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су, зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом."

Срби не само да су научили латиницу, већ су је континуирано фаворизовали, док су Хрвати потпуно одбацили ћирилицу. Осамнаест хрватских институција одрекло се Новосадског договора 1967. године, а Матица хрватска 1971. У међувремену је нестала и заједничка држава, а Србима су остале далекосежне последице, које су довеле до незавидног положаја ћирилице. Примера је много, а најсвежији је из Ниша.

На једној државној институцији (Клиника за кардиохирургију) недавно је осванула „десет хиљада и прва" табла са латиничним писмом (са текстом непознатог правописа), необичног, троугластог облика (уместо уобичајеног правоугаоног). На истој клиници су постављени и неки „стилизовани" симболи, а поменута табла, ако се мало боље погледа, у ствари је стилизован вуковарски чекић.

Вишедеценијско искуство, као и најновији примери, говоре да ћирилици неће бити лако на европском путу. Поставља се питање њеног опстанка, а самим тим и опстанка националног и културног идентитета Срба. Требало би, наравно, признати да је ход ћирилице по југословенској странпутици, започет Новосадским договором, умногоме одредио и њену судбину на европском путу. Тешко је у таквој ситуацији следити частан пример Бугарске, која је, иако чланица Европске уније, сачувала достојанство свога писма. Сама Унија је показала респект према Бугарској, јединој чланици у којој је ћирилица не само званично писмо, већ се и стриктно води рачуна о њеној употреби. Прошле године су штампане новчанице од пет евра, где је реч евро исписана и ћирилицом, а ове године су се појавиле такве новчанице и у апоенима од десет евра.

Шта чинити у Србији? Доследна културна политика државе Србије, као и стриктно поштовање Устава и закона, могли би да сачувају српско национално писмо од даље дискриминације. Пример нам је у суседству. Тиме бисмо се, на прави начин, супротставили даљој „дронизацији" Србије.

Драгиша Бојовић
Професор Универзитета у Нишу