Ћирилица је преживела и тежа времена

Срби у Хрватској имају релативну слободу да истражују своју прошлост, али су осујећени да исказују своју садашњост. Можда и својом кривицом. Драго Кекановић српски писац из Загреба, за „Новости“, о положају наше књижевности и културе у Хрватској и судбини расутог народа.

Драго Кекановић

Понекад имам осећај да београдска историографска наука једва разуме прави положај Срба у Хрватској и помишљам да никада о њему није озбиљније размишљала. У последње време, што ме посебно жалости, читајући текстове у разним београдским медијима имам осећај као да живим у шездесетим и седамдесетим годинама двадесетог века каже за "Новости" Драго Кекановић, српски писац из Загреба, коме је прошлог петка у Београду уручена Андрићева награда за књигу приповедака "Усвојење", у издању "Каироса". Награђеним причама и прошлогодишњим романом "Вепрово срце" (СКЗ), за који је добио значајна српска признања, Кекановић се показао као приповедач највишег ранга.

Рекосте једном приликом да се од Загреба до Београда некада брже стизало?

Ма да, рекао сам то пре неколико година у некој нади да ће мене неко чути, али ствари вам стоје сасвим другачије, и ништа се у том смислу није помакло, осим можда све дужег чекања на границама.

Како су ова и претходне српске награде које сте добили за "Вепрово срце" одјекнуле у хрватској штампи, на телевизији?

За разлику од ваших логичних очекивања нису уопште одјекнуле. Колико ја знам, нису ни посебно забележене. Али, мене то уопште не чуди, тако вам ствари стоје, а стоје тако да нико овде не води посебну бригу о томе шта ја пишем, дај боже да се варам, и због чега ме награђујете. Притом, понекад имам осећај да се некада две блиске књижевности раздвајају до крајњих граница, па и преко тих крајњих граница, без велике потребе. Понекад је готово трагично освртати се унатраг на све оне дане заједништва и јединства у књижевним стварима у којима су радили један Вук, Даничић и Гај, и видети да се сада читав њихов напор чини сасвим узалудним.

А међу хрватским колегама писцима?

Сад ви опет претпостављате нешто чега више нема, јер вам ја међу хрватским писцима, чак ни међу онима из своје генерације борхесоваца, разлогаша, нажалост, немам више вредних ауторских личности које бих могао назвати колегама. Многи су добри људи помрли, остали ћуте, не јављају се, што вам изађе на исто. Ни књижевни живот у Загребу није налик ономе што се догађа у Београду или Новом Саду, он вам је више окренут Европи и покушајима да се овдашње стварање смести у један другачији европски књижевни контекст. Колико ја видим, таква настојања, нажалост, засад не доносе резултате.

Какве су сада прилике у књижевном раду Срба у Хрватској, поредећи са временом када су Срби имали статус народа равноправног са Хрватима у СФРЈ?

Метафора таквог стања би се могла описати оном узречицом: "Као Бог и шеширџија", где се зна ко је ко. У једном вакууму, који је трајао чак неколико година, у почетку готово да није ни било књижевног живота Срба у Хрватској, а кад смо схватили како ствари стоје, неколицина од нас се одважила да прихвати тадашње стање и да обнови рад српског културног друштва "Просвјета". Већина од нас, заправо, није могла са потпуном равнодушношћу гледати како српске књиге, без разлике на писмо, леже на улицама испред разних установа које су их се ослобађале и одвозиле на рециклажу. Када смо се какотако конституисали, сабрали и започели са издавањем властитих издања, ја сам препустио ствари млађима и вратио се писању.

Шта је са српским медијима, издавачком делатношћу, културом? Како се чува српски књижевни, језички, културни идентитет?

Тешко, да не може теже бити. С једне стране ми имамо релативну слободу да поново истражујемо своју прошлост, али смо, по свему судећи, осујећени у томе да искажемо своју садашњост. Понекад можда и својом кривицом. Иначе, у Загребу и Хрватској излази неколико новина и часописа који се тобоже баве српским темама. Занимљиво је понекад уочити чињеницу да људи у мањим срединама много слободније говоре о своме положају.

Какве последице по књижевност и културу има то што Срба сада нема на њиховим вековним просторима?

Вероватно нисам први који је рекао да су Срби нека врста чуда и да се понашају на начин који је тешко предвидив. У последњих десетак година догодила се нека врста културолошког обрта да неке мање средине више мисле о својој прошлости и свом постојању него што то чине сами Срби у Загребу. Да људи који живе у некада сасвим занемареним просторима, врло вредним издањима и радом на истраживању прошлости траже своје корене и сведоче о своме постојању од Славоније до Далмације. Можда је тај нови начин сагледавања своје стварности један од разлога и мог повратка као писца приповедача властитим коренима.

Да ли је историја издала један део српског народа, послала га у заборав?

Многе чињенице дефинитивно указују на потврду тезе која је садржана у питању, а верујте да би ми, како сам у последње време хтео не хтео окренут прошлим временима и вековима, био потребан цели ваш јубиларни број да вам наведем доказе за то. Андрићевски речено, ништа, ни зло ни добро не траје вечно, и ако само послушамо Иву Андрића онда ћемо схватити да треба бити стрпљив.

Када сте схватили да више не живите у старој држави? Да ли је било доста оних који су као ваш јунак у "Вепровом срцу" веровали да ће се наше републике и народи разићи у миру, да ће све омразе стати преко ноћи, да ћемо се сви грлити и љубити у неком новом заједништву?

У време писања "Вепровог срца", ја сам заиста наивно веровао да ће се наше бивше републике разићи у миру, као што су то неки паметнији народи учинили. И данас верујем да је било много претпоставки да се тако нешто догоди и заиста сам један од оних који је више него разочаран што се то није догодило. Још сам више разочаран чињеницом што та омраза не престаје већ читавих четврт века, јер не верујем да осим политичких разлога постоји и један други ваљан разлог да се не читамо, не слушамо, не гледамо и да не измењујемо мисли о врло сличним стварима и проблемима.

Како да човек помири стварност и успомене, да се угради у нови живот?

Једноставно. И тешко. Готово немогуће. Без обзира на то били ми сентиментални или критични према прошлим временима. Али, можда је у томе сва загонетка писања и настајања добрих романа и прича. Жалосно ако је тако. Могу ли књижевност и уметност нешто да учине за истину, разумевање, помирење, покајање... Покајање је прва реч и на њој је нагласак. Без покајања нема помирења, како год то било ко схватио у било ком религиозном кључу. Оно што се може врло брзо догодити, а говорим из присуства Европе у земљи у којој сам рођен и у којој живим, речи ће поново вратити своја значења која су, нажалост, изгубила током ових последњих четврт века. Култура, а књижевност наравно у њој, има своје незаменљиво место, а онај ко то место занемари пресуђује самом себи и осуђује се на крајњу вулгарност и простаклук. Култура ће нам, не бих хтео бити зао пророк, ускоро бити последње спасење. Ја се само дубоко надам да политика никада више, као што је у прошлим временима то чинила, неће манипулисати културом. У том погледу држим палчеве свима онима који после ратних година покушавају на разне начине да успоставе нови културни дијалог. Али на томе се завршава сав мој ангажман.

Сведоци смо да је ћирилица још непожељна?

И то ће проћи, што је давно рекао Андрић, а Андрића не треба дописивати. Треба му веровати. Било би добро да се на једним месту окупе сви чланови бивших компартија и да с правом мером свог дигнитета и достојанства коначно заврше разговор о томе шта се догодило деведесетих година. Ћирилица је преживела у пуно тежа времена у којима је била сасвим забрањена. Ја нимало не стрепим над њеном судбином.

Речи против заборава

После свих ратних и поратних страдања и искушења, верујете ли да речи. нису потрошене, и да сва снага и нада није исцурила из њих?

Приповедачима ништа осим речи није преостало. Оне су сва наша снага и у њима је сва наша моћ. Ми другог оружја против заборава немамо, а они који су посегнули за другом врстом оружја, сваког пута су се на крају разочарали. Нису створили вредна дела нити су постигли те своје циљеве.

Нисмо били спремни

Ко су ваши јунаци, шта их тишти?

Моје јунаке ништа не тишти, осим чињенице да су од некада конститутивног народа одједном и преко ноћи постали мањина, што је за многе, па и за мене, био повелики цивилизацијски шок. Већ сутрадан се требало снаћи у новим животним околностима. Догодила се велика промена, која се иначе догодила у целој Европи и многим другим народима, на коју ми изгледа нисмо били спремни. Што се мог писања тиче, дакле, будући да сам остао са својим народом, није ми преостало ништа друго него да слушам тужне приче и јадиковке које су само потврђивале све моје страхове.