Нација писма у нестајању

Истраживање Завода за проучавање културног развитка о употреби ћирилице. О феномену све мањег коришћења српске ћирилице нема научне монографије

Данас није лако пронаћи ћириличне новине или интернет презентације. Амбалажа на домаћој и декларације на страној роби не преносе информације на ћирилици. Компјутери и мобилни телефони нуде латинично писмо као радно, а ћирилично као изборно. Рекламне поруке исписане су латиницом. Све телевизије са националном фреквенцијом, изузев РТС, имају латиницу као писмо заштитног знака, укључујући и оне које су најпопуларније међу слабије образованим слојевима становништва. Ни на улици, нити у тржном центру у видном пољу је нема.

Ћирилица је готово сасвим нестала из свакодневице грађана Србије. Зашто је то тако истраживали су стручњаци Завода за проучавање културног развитка, предвођени историчарем Синишом Стефановићем. Они су резултате управо завршене прве фазе истраживања „Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији“, представили на јучерашњој трибини.

Радећи ово истраживање наишли смо на парадокс о феномену опадајуће употребе модерне српске ћирилице не постоји ниједна научна монографија, премда је та тема интригантна и у јавности често претресана. Средишње питање овог рада концентрисано је на српску ћирилицу као стандард. О томе Стефановић каже: Писмо је у поређењу са језиком знатно подесније за израду правне и правописне норме. Променљиво тек у другим временским интервалима, заменљиво другим системом писања тек изузетно, оно представља један од кључних елемената неке културе. С обзиром на то, бројчани показатељи употребе српске ћирилице у штампи, што је културни показатељ, наметнули су питање историје њеног нормативног положаја. Да би се процес разумео потребно је било ставити га у контекст историје језичке интеграције Срба и Хрвата, њеног тока, неуспеха и последица. Стога смо упоредо посматрали језичку политику и правну праксу тих народа и њихових нових држава.

Стефановић каже да је ћирилица, иако по важности прво и основно српско писмо, од седамдесетих година 20. века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације. Језик и писмо задржали су квалитет снажног мобилизатора у хрватској државној и националној политици, пре и унутар обе Југославије, међу Србима је питање писма посматрано у првом реду као политичко, као чинилац у процесу југословенске интеграције. У то време забележен је и први значајан пад употребе ћирилице у Србији.

Не оспоравајући равноправност писма, већ га афирмишући, обе Југославије покушале су да наметну језичко јединство. Прва га је спроводила на штету ћирилице, не због снаге, већ због слабости, а друга испрва применом силе, а онда инерцијом рестриктивног идеолошког режима. У оба случаја покушаје успостављања југословенског језичког јединства зауставила је одбрана хрватског правописа укључујући и латиницу.

Д. Матовић

Оптуженичка клупа

Као велики проблем, Стефановић је истакао то што је у периоду распада СФРЈ, српској ћирилици најпре придодат значај ратног симбола и ратног средства да би, недуго затим, била проглашена за наводног гушитеља националних мањина.