„Осисана“ латиница

Недавно објављено истраживање које је показало да се латиница користи више него ћирилица привукло је доста пажње, а фокус је био, наравно, на томе да држава не води бригу о националном писму те да ће оно нестати ако се не освестимо и нешто не предузмемо.

Сличних испитивања било је и раније, рецимо осамдесетих година, када се утврдило да су млађе генерације наклоњеније латиници и да је сматрају комуникативно ефикаснијом. Не треба онда да чуди што данас, у време интернета и брзе комуникације, преовладава латиница, и то она "осисана", без дијакритичких знакова.

Превага латиничног писма говори и о томе да већина нас није оптерећена идентитетском симболиком ћирилице, већ писмо доживљава првенствено као средство за комуникацију. Ипак, кад год је о томе реч, као прошле недеље пошто су саопштени резултати анкете (47 према 36 одсто у корист латинице), нађе се доста читалаца и читатељки да изрази своју забринутост што "туђе", "непријатељско" писмо потискује "наше савршено", које је "на издисају". Нешто смиренији и креативнији био је један читалац који предлаже да "патентирамо српску латиницу која ће бити базирана на истом принципу као и ћирилично писмо - једно слово, један глас". То је занимљиво зато што је чувени наш лингвиста Милан Шипка имао исти предлог. Као што је Ђура Даничић крајем деветнаестог века увео слово /đ/ у употребу, тако је и Шипка понудио једноставна графичка решења за остале диграфе (nj, lj и dž). Судећи по томе да се и то /đ/ све чешће појављује у свом првобитном двозначном лику - као /dj/, мало је вероватно да ће та лепа идеја икад заживети.