Век и по од смрти Вука Караџића
Реформатор српског језика и писма Вук Стефановић Караџић умро је пре тачно век и по, 7. фебруара 1864. године у Бечу.
Фебруар је и месец у којем је Вук, пре два века, 1814. године објавио прву збирку сакупљених песама, под називом "Мала простонародња славено-серпска песмарица".
"Мала простонародња славено-серпска песмарица" је збирка око 100 лирских и неколико јуначких песама. Вероватно, она је обликована по узору на ""Песмарицу"" коју је саставио Аврам Милетић негде на измаку 18. века. Милетић је био трговац и литерата, рођен у Бачкој, који је, поред свега, сакупљао и народне песме.
И прва верзија Вукове граматике "Писменица сербскога језика по говору простога народа писана"" штампана је пре два века, 1814. године. Објављена је, углавном, реформисаном ћирилицом Саве Мркаља, а устројена по угледа на дела Аврама Мразовића, српског просветитеља, публиковна крајем 18. века. Мразовић је био царски школски надзорник, литерата, педагог, преводилац, чак и сенатор, родом такође Бачванин. Аутор је прве реторике на српском језику.
Вук Стефановић Караџић рођен је 1787. године у Тршићу код Лознице. Био је самоук, као 17-годишњак историјске 1804. када је избио устанак вожда ђорђа Петровића Карађорђа, односно започела Српска револуција, постао је писар јадарског устаничког првака Ђорђа Ћурчије.
Пошто је Ћурчија страдао, Вук је прешао у Сремске Карловце, али у тамошњој гимназији захтевали су да наставу похађа од првог разреда, који је увелико прерастао. Већ у пролеће 1807. године вратио се у Карађорђеву Србију, где је поново писар Јакова Ненадовића и потом Правитељствујушћег совјета, односно владе, у Београду.
У београдској Великој школи, коју је Доситеј Обрадовић основао 1808. године, био је један од првих али и најстарији ђак. Некако у то време појављују се и први знаци костобоље која ће га одредити занавек.
Почетком 1810. на лечењу у Пешти, упознаје се са Савом Мркаљем и Луком Миловановим, који су претходо настојали да реформишу, односно поједноставе српски правопис.
Извесно време био је управник царинарнице у Кладову и нека врста локалног представника централних власти. Ту је, у Крајини, дочекао и слом Првог српског устанка 1813. године.
Након обавезног боравка, с мноштвом народа у збегу, у карантину недалеко од Панчева, негде у јесен 1813. одлази у Беч.
Вук је, после песмарице и прве граматике, 1818. године у Бечу објавио "Србски рјечник", са "сербском граматиком". Речник је настао као плод настојања, и помоћи, Јернеја Копитара, дворског цензора. Реч је о тројезичном српско-немачко-латинском речнику, при чему је латинску треминологију обликовао искључиво Копитар.
У Вуковом речнику нашло се око 26.000 речи. Штампан је Вуковим правописом, уз обиље етнографских и историографских података.
У Лајпцигу је 1823. и 1824. године штампао нова издање народних песама, а септембра 1823. године, заслугом његових немачких поштовалаца, Унивезитет у Јени промовисао га је у почасног доктора наука. Али материјално је одахнуо тек пошто му је руски двор доделио редовну пензију 1826. године.
Од 1834. до 1838. године путовао је по земљама које је су настањивали Срби, вредно бележећи језик, обичаје, веровања и предања...
Вуков књижевни и научни рад подржали су и поједни знаменити европски интелектуалци његовог времена, попут браће Јакоба и Вилхелма Грима, Јохана Волфганга Гетеа, али су његове идеје везане за реформу језика и писма тешко прихватане међу Србима.
Тако је Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, ретко учен човек, с гнушањем гледао на његов рад, посебно, Вуков превод Новог завета сматрао је скандалозним. Током већег дела владавине Књаз Милош Обреновић ограничавао је употребу Вуковог правописа. У то време готово да није било важнијег српског интелектуалца који се потпуно слагао с његовом правописном реформом.
Узима се да је до победе Вукове реформе дошло 1847. године, када су на објављене "Песме" Бранка Радичевића, чиме је показано да се језиком Вука Караџића могу писати и уметничка дела. Исте године ђура Даничић је текстом "Рат за српски језик и правопис" доказао оправданост Вукове реформе.
Вук Караџић умро је 7. фебруара 1864. године у Бечу, где је и сахрањен, а његови посмртни остаци пренети су, у склопу велике националне манифестације, у Београд 1897. године, где су сахрањени у порти Саборне цркве, насупрот Доситеју Обрадовићу.
