Вучић: Волимо Русију, али је будућност Србије на западу

Први потпредседник владе Александар Вучић је уочи почетка преговора о приступања Србије ЕУ дао интервју Михалу Мартенсу, новинару немачког дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунг”. „Политика” преноси делове разговора.

На сахрани српског реформатора Зорана Ђинђића у марту 2003, тадашњи грчки министар иностраних послова Јоргос Папандреу је рекао: „У име свих мојих колега, дајем теби, Зоране, а и Србији и Црној Гори, обећање да ће ваша земља припадати Европи, нашој Европи.” Десет година и десет месеци после убиства Ђинђића почињу преговори Србије о придруживању ЕУ. Да ли је Европа тиме испунила обећање Папандреуа?

Ценим Ђинђићеве снове као и речи Папандреуа и драго ми је да је Србија данас ту где јесте – иако не три или четири године након смрти Ђинђића, што је било могуће, већ деценију касније. У протеклој деценији Србија је пропустила многе прилике. Она је прошла кроз тешке периоде, посебно када је реч о Косову и борби против организованог криминала. Још су тешка времена пред нама. Али ко посматра Србију данас, мораће да призна да се много тога променило набоље.

Кад је Ђинђић пропагирао европску Србију, ви сте још стајали на другој страни: борили сте се за велику Србију која је требало да живи леђима окренутим Европи. У 2008. ви сте се одрекли националистичког табора. Како се то догодило?

То је био процес. Човек се пробуди једног дана и каже: „Сада мислим другачије”. За разлику од многих политичара у Србији, који раде тако као да су одувек били у праву, ја се не стидим да кажем да сам погрешио. Нисам био у праву. Иако то није лако, признајем своје грешке. Боље је за све нас у овој земљи да будемо објективни и да назовемо правим именом све што је раније било наопако у Србији. За Србе је, заправо, лакше да буду самокритични. Могу да кажу: ако Вучић признаје да је грешио, можемо и ми. Године 1989, када је пао Берлински зид, и свет се променио, ми Срби нисмо разумели шта то значи. Ми нисмо више разумели тај свет. Европска идеја је сазревала, али ми то нисмо видели. Данас кажем: Ми волимо Русију, ми ћемо наставити да сарађујемо са Русијом – али наша будућност је без сумње на Западу.

Прича се да је Макс Вебер играо важну улогу у вашој трансформацији.

Макса Вебера сам читао давно пре тога. Али ја кажем врло често да нам у Србији недостаје протестантске етике. Ми нисмо довољно одговорни. Морамо да променимо наш менталитет. Ту се не ради о Косову или економској кризи, које се бојим. Све ово је решиво. Плаши ме наш менталитет, наше навике – то је наш прави проблем.

Србија жели да постане 29. члан ЕУ. Да ли постоји опасност да јој 28. члан, Хрватска, против које је Србија до 1995. водила рат, стане на пут?

Не. Имамо нормалне односе са Хрватском и поред тешке прошлости. У недавном сукобу око употребе ћирилице нисмо реаговали. Не зато што смо били сувише слаби, већ зато што мислимо да је задатак Загреба да брине о томе. Ми не додајемо уље на ватру. Ја не видим да ће за пет или шест година још бити неких питања између Хрватске и Србије која неће бити решена. Ово важи и за однос између Београда и Приштине.

Економски изгледи су суморни. Ваш министар финансија каже да Србија са 7,5 милиона становника запошљава 740.000 државних службеника.

Још је горе. Настављамо анализу стања, али ће вероватно на крају опет бити вишка 30.000 државних службеника.

То су грчке димензије.

То је отприлике као у Грчкој, да. Али, ми имамо политичку вољу да то променимо. Проблем Србије јесте то што сви теже томе да се запосле у државној служби. Изгубили смо предузетнички дух. Овај дух морамо опет пробудити, опет га охрабрити. Ми смо смањили плате у јавном сектору и државним службеницима, који зарађују више од 550 евра месечно, наметнули посебан порез, што није баш допринело нашој популарности. Паралелно, створили смо пореске подстицаје за инвестиције у приватном сектору. Морамо да помогнемо онима који желе да буду предузетници.

Вашег коалиционог партнера не сматрају симпатизером реформи. СПС премијера Ивице Дачића најрадије не би никакве промене, а њихови савезници ПУПС виде пензионере као будућност Србије. Може ли Србија да се реформише с таквим партнерима?

Надам се. Ако до тога не дође, ми ћемо се растати. Нажалост, превише људи у овој земљи верује да држава треба да води рачуна о свему. Људи имају премало личне одговорности. На нашем путу ка ЕУ, нису проблем нама наводно ненаклоњене комшије или Немачка, него ми сами – наше очекивање да би други требало да реше наше проблеме или да ће решење пасти са неба.

Мирослав Мишковић, најбогатији човек у Србији, који је сматран неприкосновеним олигархом, ухапшен је и оптужен у 2012. Он је ангажовао најбоље адвокате у свету и пи-ар фирме, да би правиле расположење против Србије?

Немамо финансијски капацитет за борбу против Мишковића у арени где пи-ар фирме имају задатак да униште репутацију противкандидатима. Али, имамо закон. Знам да су наши тужиоци веома задовољни доказима против Мишковића. Остало је ствар судова.

Неки кажу да ја ваша борба против олигарха селективна. Они који добро стоје с вама биће поштеђени?

Ово је глупа и доказиво лажна изјава. Таквим људима поставим следеће питање: да ли можете навести имена олигарха који треба да буду оптужени, али нису?Реците ми имена људи који су и даље недодирљиви! Моји противници не могу навести имена, јер их нема. Нико не стоји више изнад закона у овој земљи. Донедавно неки су тврдили да је Милан Беко, бивши министар приватизације деведесетих година, под заштитом владе. Увек сам говорио да они не би требало да буду тако сигурни. У међувремену је Беко испитиван десет пута, а ипак случај непрозирних приватизација са његовим учешћем није на крају. Тако је и са свима који су радили сумњиве послове у прошлости и ослањају се на подршку политике. Владавина права хвата корак са њима. Најлакши начин био би за мене да и сам узмем новац од Мишковића и других тајкуна. Али ја то не радим.

Дакле, ви кажете олигарси нису играли никакву улогу у оснивању ваше странке у 2008.

То је оно што ја кажем. Питао сам Мишковића, да ли је он икада мене платио. Он је јавно признао да је платио многе политичаре у овој земљи, али не и мене.