Латиница главни непријатељ

Предлози за заштиту ћирилице, који подразумевају и казнене мере, Министарство културе оправдава потребом да се употреба писма усклади са Уставом те предупреди апсолутна доминација латинице, док се с друге стране овакви поступци власти тумаче као манипулација нечим што се доживљава као део српског идентитета а под маском бриге за српски народ и његов језик.

- Садашња решења нису усклађена са Уставом. Ћирилица се у нашем предлогу означава као матично писмо, а латиница, коју такође користимо, као помоћно писмо. Уместо да се обухватно и разложно размотри законски предлог, многи на помен заштите ћирилице рефлексно реагују с негативним ставом. Има оних којима одговара нерегулисано стање, јер се, протоком времена, доводимо пред свршен чин, пред негативне последице неких дугих процеса. А овде би био случај да, за догледно време, српски ђаци у школама заправо уче мртво писмо, које се нигде осим у школи не користи. Па би онда неко „практичан“ с правом резоновао, зашто учимо писмо које се не користи - кажу за Данас у Министарству културе, коментаришући тврдње да су предложене мере дискриминаторне, насилне и противуставне. 

У одговору се истиче да свака „држава и народ штите своје вредности и своја културна својства“ па је стога нејасно зашто би неко већинском народу у Србији спорио писмо које су „само у прошлом веку двапут окупатори забрањивали, а у данашњем региону је буквално протерано изјавногпростора, као непожељно". 

Већ су у лингвистици и многим другим подручјима друштвено хуманистичких наука, а потом и у широј јавности, добро познати националистички наративи о угрожености нације и њених идентитетских обележја, за коју су по правилу кривци неке друге нације и ине експанзионистичке тенденције. За разлику од других југословенских република, где су се у оквиру језичких политика 90-их спроводиле националистички мотивисане и насилне интервенције у самом језику, у Србији је пажња усмерена на ћирилично писмо, које постаје светиња коју треба по сваку цену сачувати од „увезене“, ,,стране“, „хрватске“ латинице како српски народ и његов језик не би нестао у неповрат. 

„То је, дакле, патриотски задатак првог реда“, наводи иронично лингвиста Ранко Бугарски у тексту „Језичка политика и језичка стварност", у коме разматра процес регулисања језика и писма у уставима од 1974. до 2006. А процес је текао тако да се од назива српскохрватски језик у Уставу 1974. те равноправног статуса латинице и ћирилице, као и јекавског и екавског изговора, нормативни оквир до 2006. свео на српски језик и ћирилицу као службено писмо. Без помена тако у последњем уставу бива скрајнута латиница, као претходно стечено а потом одузето право, чиме је сам Устав прекршио своју норму да се „достигнути ниво људских и мањинских права не може смањиватф, како бележи у коментарима на Устав 2006. професорка Маријана Пајванчич. У најважнији државни документ, донет на брзину и без јавне расправе, утиснуте су шовинистичке идеје тадашњих националистичких политичара, без обзира на сугестије стручне јавности да се на тај начин раскида веза са Србима изван граница, као и са делом српске традиције остварене на латиници, те да се у једном потпуно двописменом друштву не може све одвијати на само једном писму, и то о ном које је у многим сферама савременог живота слабије заступљено. 

Истраживања, на пример лингвисткиње Јелене Голубовић, показују да се у Србији користе оба писма подједнако у писању руком, док у куцању доминира латиница из разлога што за ћирилицу недостаје техничка подршка. На ову примедбу Министарство каже да је у току „формирање међуресорне стручне радне групе која би требало да конципира мере и активности за побољшање стања у све претежнијој дигиталној сферикомуникације“. 

- Представници информатичке заједнице, програмери и ИТ стручњаци, у досадашњим контактима, показали су више иницијативе и слуха за ову димензију културног идентитета него неки припадници друштвено-хуманистичке области, који очито сматрају предношћу своју равнодушност према питањима националног културног идентитета наводи Министарство. На питање да ли су приликом састављања предлога консултована истраживања са јасним емпиријским подацима који указују на угроженост ћирилице, Министарство објашњава да су досадашња испитивања била „суженог фокуса на књиге и периодична гласила“, које су до Првог светског рата биле у потпуности ћириличне, да би се пола века касније две трећине публикација штампале на латиници, али да темељније анализе тек треба обавити. 

- Још обухватнија истраживања предстоје, али, пре тога, нека свако погледа у киоск са штампом, уђе у књижару, а поготово да измења на управљачу кабловске ТВ канале, или прошета интернет сфером, лако че установити које писмо убедљиво претеже. Ни површни утисак нас ту неће преварити. Ћирилица је видно потиснута. И то је сигнал за делање, између осталог и на аналитичком утврђивању тачног стања на речену тему - истиче Министарство у одговору нашем листу. 

Чини се да одлуке за строже мере заштите ћирилице долазе, лцао и последњи устав, на брзину, јер се оне подносе Влади пре спроведеног истраживања о реалној употреби оба писма и потребама грађана и пре обезбеђивања неопходних алата који би омогућили несметано коришћење ћирилице у савременој електронској комуникацији. Не треба да чуди што у контексту одсудног решавања косовског питања власт има потребу да обезбеди себи легитимитет заштитника српског народа и његовог најважнијег националног обележја, те што се на том задатку на удару нашла латиница, не мање српска од ћирилице судећи по употреби, али ипак симбол народног непријатеља који прети, који се ваља протерати отприлике на исти начин као што је било са ћирилицом у време окупације. 

*********************************************************************************************************************************************************

Кордић: Латиница је српскије писмо Након распада Југославије, новонастале државе су почеле самостално да креирају своје језичке политике, свака настојечи да у свој стандардни језик уцрта дух своје нације. У том послу су се спроводиле каткад доста насилне интервенције, којесу се у Хрватској огледале у добро познатом језичком пуризму и протеривању нехрватских речи, наметању екавског изговора у Републици Српској, уношењу старих турских израза у БиХ, те увођењу нових фонема у Црној Гори. У Србији је пак фокус остао на писму, без измена у самом језику. Ипак, ниједна од тих језичко-политичких акција није могла бити прихваћена у стварности. 

Хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, која је најоштрије критиковала хрватску језичку политику, каже за Данас да у Хрватској националистичка језичка политика од почетка 1990-их не уважава праксу живих Ијуди, него настоји да протера устаљене речи и уведе оне из 19. века.„То се ради под изговором да је оно из 19. вијека хрватскије, што не може бити кад данас становници Хрватске више употребљавају нешто друго. Подударну појаву видимо сад код писма у Србији. Ако сва истраживања показују да већина становника Србије више користи латиницу него ћирилицу, то значи да је данас латиница једнако српско писмо као ћирилица, чаић и српскије. А Уставом Републике Србије латиница је дискриминирана. У Хрватској је било неколико покушаја да сезаконом уведејезична полиција и новчане казне, а садатакав покушај имамо у Србији.Тојејошједан примјер како се национализам у својим задњим фазама прије тоталне деструкције појачано усмјерава против интереса властитог народа - каже Кордић.----------------------------------------------------------