Ово је аутобус

Као што је попут дречавожутог аутобуског дисплеја јасно, трабуњања о ћирилици немају везе са језиком, писмом или лингвистиком, већ са политиком.

С тим у вези, и „ћирилизација“ наведених табли по новосадским аутобусима заправо је политичка лакрдија у којој је улог демонстрација моћи, а не искрена забринутост за једно од два писма на којем се српски језик може правилно написати.

Узгред, слично је и са реакцијом Покрајинског омбудсмана и захтева за натписе на мањинским језицима који су у службеној употреби на територији града.

И ово је илустрација борбе за власт и доминацију између два супротстављена политичка и идеолошка програма, иако је у питању виспрена контра на терену на којем се људи из Демократске странке Србије и слични осећају као домаћи - Устава, права и тако тога.

Суштина је, међутим, на некој другој мисаоно-аутобуској линији. Основно питање је каква је доминантна писменост, а не какво је доминантно писмо грађана Новог Сада. Или, ако се жели, Србије. Никакви ћирилични натписи неће ни оснажити ни ослабити некакав идентитет, а вриштећа (функционална) неписменост хоће. Управо као што ни ћирилични натпис на табли за Културни центар Новог Сада, некадашње култне Трибине младих, неће учинити Новосађане културни(ји)м. И зато, ћирилица је, нажалост, постала само симбол за иритантно и јефтино политикантство умотано у историјске забринутости које управо слабо писменим делују као плус на политичком ЦВ-ју.

Попут акција министра правде Селаковића, којем студенти помпезно лишени флашице са најпопуларнијом текућином нису објаснили да не постоје хрватска вода или српска вода, јер се космичка господа водоник и кисеоник не обазиру на наше глупости. Узгред, у ћирилизованом Новом Саду су прошле недеље били приведени активисти Антифашистичке акције Новог Сада, и узети су им ДНК брисеви. У питању су другови овог колумнисте који у његовом граду успешно раде посао којим органи власти не желе да упрљају руке или каријере - обрачунавају се са неонацистичким бандама јединим језиком који оне разумеју. Да ли је важније знање о томе шта стоји иза скраћенице ДНК или како се она пише на ћирилици?

И зато, можда најзначајније питање у вези са целим лажним проблемом је - какви су ти аутобуси по којима се налазе светлуцаве табле? Да ли их има довољно или је гужва? Да ли адекватно покривају околна места и све делове града? Могу ли у њих ући људи у инвалидским колицима? Колика је цена карте и да ли је могу приуштити сиромашни? Има ли довољно седећих места? Да ли је у њима довољно топло? И они обрадовани и они изнервирани дисплејашком ћирилизацијом промашују поенту. Другим речима, сви смо колективно ухваћени у политичку замку која учини да не постављамо права питања.

И потребан је херој са аутолаком који ће на оној пошти у некој од многобројних Крајина обрисати графите „Ово је Србија“ и „Ово је Хрватска“ и антологијски дописати „Ово је пошта“. У Новом Саду 2013. године још увек нико није схватио да је то аутобус. Нешто што превози људе, а не „Србе и остале грађане“. Дакле, аутобус, а не платформа за проливање сопствених политичких влажних снова, какви год да су.

Као што свака историја показује, хипертрофирана и дречава заинтересованост за измишљотине попут традиције и идентитета, па самим тим и ћирилице, само је димна завеса за прикривање истинских друштвених проблема. Као и обично, оваква политика се бави формом, а не садржајем. Јер сматра да уколико буде довољно гласна око форме, нико је неће упитати за садржај. Свака градска власт може да промени електронску таблу на аутобусу. Али не може свака да обнови и побољша градски возни парк. Прва дечачка жеља овог социолога, факултетског асистента и редовног колумнисте, била је - да постане возач градског аутобуса. Јер, са оним великом воланом под ручердама, на седишту попут трона, и огромном шофершајбном пред којом се излива град, деловао је попут божанства.

Важно је какав је аутобус.