Невиђени инциденти

Невиђени инцидент је написати "Вуковар" ћирилицом. Тако вели већина хрватских медија. То им изгледа горе чак и од повика "ово је Србија" усред Вуковара. Јер, Вуковар није Србија, нити ће бити. Неизводљиво.

Хрватски премијер Зоран Милановић и председник Иво Јосиповић говорили су пролетос да је увођење двојезичних табли у граду Вуковару изводљиво. Обећавали су да ће се то догодити после мајских локалних избора. Са гнушањем су осуђивали изјаве екстремне десничарке Руже Томашић - попут оне да су грађани Хрватске Хрвати, ко није срећан му пут - која је као представница Хрватске изабрана за посланицу Европског парламента. Обећања нису испуњена.

Невиђени инцидент су направили у четвртак, током кошаркашке утакмице јуниорки Србије и Грчке у вуковарској спортској дворани "Дражен Петровић", млади навијачи Србије. Наравно да је будаласто то што су викали "ово је Србија", јер то може донети само проблеме, пре свега њима самима и осталим Србима који себе не сматрају Хрватима, а живе у Вуковару и остатку Хрватске. Да српски навијачи у Токију вичу "ово је Србија", Јапанци се због тога не би нимало узбудили. Али још ће много времена протећи док навијачко блесављење постане медијски незанимљиво на територијама које су у неком тренутку заиста биле "Србија".

Ствари са ћирилицом већ стоје другачије. Тврдњом да је реч Вуковар исписана ћирилицом невиђени инцидент, па макар се нашла на застави Србије у дворани "Дражен Петровић", једно писмо се проглашава неподобним и изједначава се са "српским агресором" с почетка деведесетих година прошлог века. Зато су се хајци на ћирилицу пролетос противили Милановић и Јосиповић и инсистирали да ће Вуковар добити двојезичне табле. Али, Хрватска тада није била чланица Европске уније. Сада јесте. Надајмо се да је то неће амнестирати од поштовања једног људског права, односно да ће ћирилица у Вуковару бити "уведена".

Када смо Младена Павковића, председника Удружења хрватских бранитеља Домовинског рата 91, пре неколико дана питали мисли ли да је реална његова иницијатива да се у Новом Саду постави спомен-плоча посвећена "хрватским бранитељима Домовинског рата", јер се погледи Србије о рату драстично разликују те да се сукоб у Србији не назива "домовинским", Павковић је одговорио "па, зовете га отаџбински". У ствари, Србија "званично" рат вођен у Хрватској не зове никако, али у јавности преовлађује исправан став да је то био грађански рат.

"Бранитељи" из Копривнице предложили су постављање табле у Новом Саду градоначелнику Милошу Вучевићу из ината. Јер, неколико дана раније учесници рата који су дошли из Србије покушали су у једном селу код Двора на Уни да поставе таблу посвећену жртвама "Олује". Хрватски медији драматично су о томе извештавали. Међутим, није забележено да би на плочи требало да стоји "ово је Србија" или "херојима РСК", већ "нико њихов сан неће уснути, нити другим оком видети." Вучевић је Павковићу неспретно одговорио "зашто баш у Новом Саду плоча за догађаје у Вуковару, зашто не у Копривници", мада му је на месту она да "бранитељски" меморијал не би ишао у прилог помирењу.

Добра вест у овој навали невиђених инцидената јесте да је Србија спремна на вансудско поравнање процеса који Београд и Загреб воде пред Међународним судом правде, односно тужбе и контратужбе за геноцид. Вест је саопштио министар спољних послова Иван Мркић, који је предложио да Хрватска повуче први потез, што је логично будући да је Загреб први поднео тужбу.

Ваљда је Хрватској било довољно што су јој генерали ослобођени и што је квалификација Олује као удруженог злочиначког подухвата пала у воду. Повлачење тужбе Хрватске и потом Србије - или истовремено, зашто да не - заиста би био један невиђени, позитиван инцидент.

Милош Митровић