Не чувамо ћирилицу ни у Србији

Хистерија која траје ових дана поводом двојезичних натписа, и „злог, мањинског писма”, у оним деловима где још неким чудом живе Срби, „остатак закланог народа” (М. Бећковић), из овдашње перспективе једва да је разумљива, па и никога нарочито не погађа, будући да је већ сама престоница Србије скоро па очишћена од „ћирилског смрада” (Анте Павелић).

Нису ли Срби јединствен народ и по томе, што, имају – као – два писма!? У то нас већ деценијама убеђују наши лингвисти, а држава Србија српско писмо једва да толерише (уз силне уздахе, и врдања). Сви уџбеници, примера ради, на Медицинском и Стоматолошком факултету у Београду, већ годинама се штампају на хрватској гајевици (јер је Илирац Људевит Гај латинично писмо прилагодио Вуковој азбуци). И шта сад остаци остатака Срба у Хрватској хоће? Да их ми овдашњи, као, разумемо? Заштитимо? Дигнемо џеву? Или да мирно сачекамо да једино српско писмо заштити, нико други него Европа, Брисел! А ми га сами не сачувасмо! Да казни Хрватску, за непоштовање овога и онога. Лепо Његош написа: Не бојим се вражијега кота/ Нека га је к’о у гори листа, Већ се бојим од зла домаћега. Више од половине Србије (такозваних интелектуалаца барем) „не види” зашто би се такозвана Европа у све то умешала. И неће.

Проф. др Брана Димитријевић,
председник секције за историју медицине Српског лекарског друштва