Други рат за Вуковар

Ексклузивна репортажа. Увођење ћирилице изазвало ерупцију гнева хрватских ветерана

Ноћ је већ била кад смо ушли у град. Водоторањ и даље стоји изрешетан. Готово све је обновљено, али он није. Сад је постао споменик. Он је сведок крвавих деведесетих. Драматично је поново. Овај пут због постављања двојезичних табли. Због ћирилице сви су на ногама. Табле на зградама полиције, државних управа и Пореске управе брани полиција. У целом граду су кордони, металне ограде, водени топови. Групе људи из разних крајева Хрватске и дању и ноћу бесно шпартају градом.

Срби ћутке пролазе поред њих, али огорчење не крију. Ионако су незапослени, ионако се сматрају грађанима другог реда, а сад им је још само требало да с првим сумраком беже у куће. Још већи протести незадовољних хрватских ветерана тек се најављују... Рат је овде почео, али се не завршава ни 18 година откако је оружје ућутало. Срби кажу да их све подсећа на 1991. годину, а Хрвати да не желе да у миру изгубе оно што су стекли војничком чизмом. Вођа демонстраната Томислав Јосић јавно поручује председнику хрватске владе Зорану Милановићу да рат у Вуковару није готов све док мајке траже тела своје деце, а њихови крвници се слободно шетају градом. Од те реторике Србима се диже коса на глави, али саму главу не подижу... Засад.

Вуковар је подељен град. Све оно што сте слушали о томе како се овде живи важи и даље. Српска деца уче на свом језику, хрватска на свом, на екскурзије иду одвојено, добро се гледа ко је власник кафића, па по његовој националности и гости наручују пиво, посао у државној служби углавном добијају само Хрвати...

Ових дана, међутим, град на Дунаву подељен је и међу већинским хрватским живљем – есдепеовци су за то да се поставе двојезичне табле, хадезеовци су против, хрватски ратни ветерани ударили су на хрватску полицију... Има и повређених.

Беле лажи

Пут у Вуковар почео је испред новосадске Аутобуске станице. Доста је путника иако је радни дан. Таксисти су обично расположени људи. Воле да причају, поготово они што возе на дужа путовања. Каква је ситуација у Вуковару? – Не знам, нисам био два дана – кратко одговара таксиста. Да и не знамо шта се дешава у том граду, већ по тим одсечним речима јасно би било да нешто није у реду. Кад се прикупило довољно путника, група креће према паркиралишту код хотела „Нови Сад”.

– Ићи ћемо с колегом. Он ће возити напред, има хрватске таблице. Ништа нам се неће догодити, али за не дај боже...

На граници уобичајене формалности. Све до 1. јула у Хрватску се могло прећи с новом српском личном картом. Сад је суседна држава у Европској унији и потребан је пасош. Хрватски држављани, међутим, у Србију и даље могу да уђу са својом легитимацијом. Полицајац рутински уписује у рачунар наше податке.

– Сврха путовања, пита таксисту. Виђају се свакодневно, али се праве да се не знају.

– Возим рођаке у Вуковар, враћам се сутра. Бела лаж. Олако речена, олако уважена. Полицајац враћа документе и долази цариник. Једино је питао таксисту да ли имамо нешто да пријавимо и одмах махнуо руком да је пролаз слободан.

Никад лакше нисмо ушли у ту Европску унију.

Мито бекријо

Сад кад смо у Хрватској, мења се и тема разговора. – Неће им успети да у целом Вуковару поставе двојезичне табле. На Митници сигурно, а и у Борову тешко. Превише полицајаца је потребно за тако нешто – прича наш сапутник, новосадски студент родом из околине Вуковара. Четворица младића пролазе тротоаром, двојица су у наранџастим спитфајер јакнама. Један подиже прст према нама. Нешто је и добацио, али нисмо чули шта.

Његов глас покрила је музика из звучника – Џони Штулић певао је „Мииито, Митооо бекријо”.

На улицама мало света и аутомобила. Полицијска станица на улазу у Вуковар под опсадом је. Метална ограда и пет оклопљених специјалаца.

– На станици још нису поставили табле, али сви су на опрезу. Поготово што су и овде приводили оне што протестују. И вођу Томислава Јосића су држали – објашњава новосадски студент, добро упућен у прилике родног краја.

Стижемо у Борово насеље. Већ је 21.30. Малобројни пролазници и покоје возило у главној улици. Оној којом је некад до фабрике Борово стизало десет хиљада радника. Све је мирно. Прекопута велетрговине „Конзум” на аутобуском стајалишту залепљене су две читуље, покојници су старији људи. Обе су на ћирилици. Дословно, једино место где се српско писмо у Вуковару донедавно могло видети. Влада Зорана Милановића одлучила је да то промени и испуни слово из свог Уставног закона. И проблеми су настали...

Екстериторијални сукоб интереса

После ерупције насиља у понедељак, наредна два дана су протекла релативно мирно. Како Срби објашњавају, разлог лежи у томе што је одмах ухапшен одлучни вођа демонстраната Томислав Јосић, а заменио га је локални кафеџија. Прича се да у његовом пабу „ћирилица” односно српски народњаци треште по цео дан. Можда баш због тога води протесте, а можда и због тога што је из ХДЗ-а стигао глас како ће покушати да прогурају идеју да се Вуковар прогласи подручјем посебног пијетета у коме би ћирилица била искључена.

У уторак и среду демонстранти су се мирно шетали. Обилазили су установе где су окачене двојезичне табле, али осим повремених повика ништа се посебно није догодило.

Најзанимљивије је било испред нове зграде Конзулата Републике Србије, тачно прекопута вуковарске болнице. Маси је сметала српска застава, иако она формално и није у Хрватској јер су амбасаде и конзулати екстериторијални. Али, кад смо већ код Конзулата, напоменимо да се налази у кући сина Војислава Станимировића. Народ прича да је замењен за четворособан стан у Београду.

Сукоб интереса? Могуће... поготово што први комшија Станимировићâ такође продаје кућу. Нешто је мања, али су српске власти објасниле да им се, наводно, више исплатило да се трампе за некретнине него да кућу исплате у готовини.

Лењи српски начелници

Колико двојезичне табле требају Србима и колико им је ћирилица важна? Као и обично, мишљења су подељена. Али један егзактан податак доста тога открива. Свако ко жели може да добије хрватску личну карту на ћириличном писму, али је то право искористила тек незнатна мањина.

– И на граници се цариник зачуди кад му покажем личну карту на ћирилици. Преврће је у рукама и каже да тако нешто још није видео. Чак су и моји пријатељи изненађени – једни зато што мисле да због тога могу само да имам проблема, а други зато што ни они нису чули за ћириличну легитимацију. И називи предузећа могу да се исписују ћирилицом, али ни то никог овде не занима – каже главни уредник српског листа „Извор” Славко Бубало. Стварно, колико је Србима у Вуковару важна ћирилица?

– Двонедељник Заједничког већа општина штампамо у осам хиљада примерака, а наша мала редакција труди се да Србима пренесе све најважније вести. Лист је бесплатан и шаљемо га у сва општинска места где су Срби у већини. Али пакети новина остају неотворени. Начелници општина чак се и не потруде да бесплатне примерке поделе грађанима, па сам морао да интервенишем код председника Самосталне демократске српске странке Војислава Станимировића. После једног или два броја све је опет било по старом – начелници не деле лист грађанима. Борба за ћирилицу није лака ни са Србима – каже Бубало.

Посао кога нема

У српским кафићима атмосфера је некако тужна. „Атина”, „Морнар” и многи други су полупразни. Немају људи пара, кажу и Хрвати и Срби. Домаћин нас уводи у причу.

– С тобом ће још и говорити, али да си из хрватских новина – ни случајно. Више пута људи су се опекли јер су њихове изјаве криво протумачене. Недавно су ме позвали да говорим на Трећем програму Хрватског радија, али сам одбио. А и не зна човек како да се постави. Ако говориш помирљивим тоном – Срби ће те сматрати издајником, ако говориш тврдо – Хрвати ће још тврђе – објашњава Бубало.

У кафићима у Борову затичемо углавном натмурена лица. Овде се осмехне само онај ко добије на спортској прогнози. Али мало их се од коцке обогатило. То што је дошао новинар из Новог Сада нимало их није дотакло. Ипак, прича некако креће. Таман кад смо помислили да смо се разумели, стиже хладан туш.

– Е мој пријатељу... дошао си код нас, кажеш да си ту два дана, а још ниси схватио суштину проблема. Није најважнија табла на ћирилици, него да ли у згради иза те табле раде Срби или не раде. Нема овде пропорционалне запослености, осим у полицији и градском већу. Јавна предузећа, школе, градска администрација, железница, здравство... нигде нема Срба. И овакав осиромашен и јадан Вуковар на радна места прима људе из Винковаца, Жупање, Осијека... а они нису Срби. Тако ти напиши, пријатељу, а не ко је чекићем разбио ћириличну таблу.

– Како се зовеш, пријатељу – питамо га.

– Није важно, пријатељу – одговара и додаје:

– Напиши и да нас не занима шта Хрвати раде са својим таблама. Ми бисмо да гледамо наша посла. Само је проблем што га нема.

Немоћни водени топови

Тезге и локале око пијаце и даље углавном држе Срби.

– Откако је ово почело, не само да је промет преполовљен него купаца готово да и нема. Погледајте, данас је среда, пијачни дан у Вуковару, а од јутрос је дошло неколико бакица да купи парадајз. У десет сати све је било пусто јер је у то време најављено окупљање просведника код Радничког дома, сто метара од нас. Јуче је почела нова школска година, а за одећу и обућу нико и не пита.

Лане у ово време убијали смо се од посла – кажу нам вуковарски пијачари. Улица Еугена Кватерника. На броју 1 је зграда у којој су српско Заједничко веће општина, Радио „Дунав” и редакција двонедељника „Извор”. Председник Заједничког већа општина Драган Црногорац верује да ће хрватска држава учинити све да спроведе закон.

– Кључ је број 33. Према подацима из Пописа 2001. године, Срба је у Вуковару било 32,89 одсто и због тих 11 промила већ тад нисмо добили двојезичне табле. Знали смо да тај податак није тачан, што је потврдио Попис из 2011. године кад нас је било 34,78 одсто а у бирачким списковима чак 37,14 одсто. Кад је чуо за те податке, градоначелник Осијека Ивица Вркић рекао је да није очекивао толико Срба у Вуковару. И због тога смо чврсто уз Милановића и двојезичне табле. Од нас су затражили да на српски језик преведемо више од тридесет табли и све ће оне убрзо бити постављене. Онда на ред долазе улице, табле на улазима у насеља. На запошљавање, школовање на матерњем језику и још нека права попричекаћемо – напомиње Црногорац.

А због демонстраната хрватска полиција је довела специјалне јединице опремљене воденим топовима. – Зато сад у прве редове стављају ратне инвалиде у колицима. Наравно, нико разуман не може да те људе гађа из воденог оружја. Очигледно, обе стране су се спремиле... У понедељак је смењен шеф специјалних јединица јер није био довољно одлучан, а после тога полиција није дозволила да аутобуси с демонстрантима из унутрашњости уђу у Вуковар. Док год је тако, немамо разлога да било шта приговарамо. Али, с друге стране, има толико ствари које нам не иду под капу. У првим редовима на улици је и директор вуковарске Економске школе, у којој је 40 одсто ђака српске националности.

Како протумачити да је на улици и директорка Пете основне школе, у којој је бар 60 одсто српске деце? Све смо очекивали, али не и да ће демонстранти чекићем разбијати табле – каже Црногорац.