О ћирилици и латиници „пресуђује” уставотворац

Устави суд Србије оценио је да одредбе члана 26 Статута Војводине нису у сагласности с Уставом и законом. Њиме је наведено да су у органима и организацијама АП Војводине у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински језик и њихова писма, у складу са законом и покрајинском скупштинском одлуком.

vojvodina-f.bakic

Фото: Ф. Бакић

Примена латиничког писма српског језика у органима и организацијама АП Војводине, како стоји у том члану, уредиће се покрајинском скупштинском одлуком у складу са законом. Право на службену употребу језика националних заједница, који нису наведени у ставу 1 овог члана, остварује се у складу с ратификованим међународним уговорима, законом и покрајинском скупштинском одлуком, каже оспорена одредба Статута.

Уставни суд је истакао да су за оцену уставности тих оспорених одредаба Статута биле релевантне одредбе члана 10 Устава, којима је службена употреба језика и писма утврђена као једно од начела уставног поретка у Републици Србији.

Устави суд Србије оценио је да одредбе члана 26 Статута Војводине нису у сагласности с Уставом и законом. Њиме је наведено да су у органима и организацијама АП Војводине у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински језик и њихова писма, у складу са законом и покрајинском скупштинском одлуком.

Примена латиничког писма српског језика у органима и организацијама АП Војводине, како стоји у том члану, уредиће се покрајинском скупштинском одлуком у складу са законом. Право на службену употребу језика националних заједница, који нису наведени у ставу 1 овог члана, остварује се у складу с ратификованим међународним уговорима, законом и покрајинском скупштинском одлуком, каже оспорена одредба Статута.

Уставни суд је истакао да су за оцену уставности тих оспорених одредаба Статута биле релевантне одредбе члана 10 Устава, којима је службена употреба језика и писма утврђена као једно од начела уставног поретка у Републици Србији. У Републици Србији су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а службена употреба других језика и писама се уређује законом, на основу Устава.

Стога се за УСС као спорна постављају следећа питања. Прво, да ли је уставноправно допуштено да се било којим актом утврђује службена употреба српског језика и ћириличког писма. Друго, да ли има уставног основа да се употреба латиничког писма српског језика уређује општим актом аутономне покрајине „у складу са законом“.

Уставни суд оцењује да је одговор на оба наведена спорна питања негативан. Наиме, ни закон, а доследно томе нити један општи правни акт ниже правне снаге од закона не може утврђивати службену употребу српског језика и ћириличког писма јер је то учинио уставотворац. С друге стране, службена употреба не само других језика већ и других писама, што значи и латиничког писма српског језика, по Уставу, уређује се законом.

С обзиром на позивање доносиоца Статута да питање службене употребе језика и писама у органима и организацијама АП Војводине спада у домен рада органа и организација АП Војводине, а самим тим произлази из овлашћења аутономне покрајине из члана 183, став 1 Устава на самоорганизовање, Уставни суд наглашава да је одредбом Устава на коју се позвао доносилац оспореног акта утврђено да аутономне покрајине надлежност, избор, организацију и рад својих органа и служби које оснивају уређују не само у складу са својим статутом већ и с Уставом. То значи да је право на самоорганизовање рада покрајинских органа и служби омеђено и ограничено уставним нормама, међу којима су, у овом случају, уставна начела о службеној употреби језика и писама.

Но, пошто је Устав одредио да се службена употреба других језика и писама уређује законом, Уставни суд је испитивао да ли Закон о службеној употреби језика и писма као релевантни закон којим се та питања уређују, садржи правни основ да нека од питања службене употребе других језика и писама уреди аутономна покрајина. У том смислу, Уставни суд најпре констатује да је употреба латиничког писма у потпуности уређена овим законом и да стога нема законског основа да питање употребе латиничког писма српског језика буде предмет статутарног уређивања, те тиме још мање да се статутом аутономне покрајине уређивање тог питања препусти другом покрајинском општем акту. Што се пак тиче службене употребе језика и писама националних мањина, овај закон и Закон о заштити права националних мањина, одредбама чланова 11 оба закона, детаљно уређују службену употребу језика и писама националних мањина, предвиђајући надлежност јединице локалне самоуправе на чијој територији живе припадници националних мањина да, под законом прописаним условима, уведе равноправну употребу језика и писма националне мањине. Међутим, Закон о службеној употреби језика и писма, у члану 11, став 5, садржи овлашћење аутономне покрајине не да уреди службену употребу језика и писма националних мањина, већ да својим статутом утврди језике националних мањина који су у службеној употреби у раду органа аутономне покрајине. Дакле, законско овлашћење постоји само у односу на то да аутономна покрајина, искључиво својим статутом, утврди (таксативно наведе) који су све језици националних мањина у службеној употреби у раду њених органа, у складу са законом, а не и с покрајинским прописом.

Симболе одређује Статут, а не скупштина

Питање утврђивања симбола аутономне покрајине и начина њиховог коришћења једно је од питања које АПВ уређује самостално, искључиво на основу Устава. Самим тим, пред Уставним судом Србије проверу уставности није прошао ни део члана 9 Статута, који каже да Скупштина АП Војводине уређује изглед и употребу симбола покрајинском скупштинском одлуком, у складу с Уставом и Статутом.

По мишљењу Уставног суда, без обзира на непостојање изричите уставне норме, примарну материју статута, као највишег правног акта аутономне покрајине, морају чинити управо она питања која аутономна покрајина уређује самостално, на основу Устава, а међу којима је и питање симбола и то, пре свега, њихово утврђивање.

Из одредбе става 2, члана 9 Статута следи да су као симболи АП Војводине утврђени застава и грб, док је оспореном одредбом става 3 истог члана покрајинској скупштинској одлуци препуштено не само да уреди њихову употребу већ и изглед, при чему то треба да учини „у складу с Уставом и Статутом“.

Уставни суд налази да се као спорно поставља питање довољне одређености и јасноће те одредбе.

Свакако да уређивање појединих питања везаних за изглед симбола, као што су на пример њихове димензије или графички стандарди за њихово приказивање, може бити препуштено другом општем акту АП Војводине, али је тада (и једино тада) довољно јасно и одређено шта значи да такво уређивање треба да буде „у складу са Статутом“. Исто важи и за питање коришћења симбола јер, да би се знало шта значи то да одлука којом се уређује употреба симбола мора да буде „у складу са Статутом“, у Статуту се морају утврдити бар основни елементи њиховог коришћења, образложено је у одлуци УСС.

Без уставног утемељења

Уставни суд је утврдио да одредба члана 6 Статута Војводине, која прописује се да су „у АП Војводини Срби, Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини и Македонци, као и друге, бројчано мање националне заједнице које у њој живе, равноправни у остваривању својих права“ није у сагласности с Уставом.

Како је наведено у одлуци УСС-а, разлог за то је што се поводом те одредбе поставља више спорних уставноправних питања, као и да увођење појма „национална заједница“ нема уставноправног утемељења.