Непрекидна борба за ћирилицу

Коментар

У тексту с овим не баш добро осмишљеним насловом провукле су се две погрешне премисе. Прва је да би професори требало (и) да васпитавају. То није тачно.

Дужност им је да подучавају на најбољи могући начин, док је васпитавање деце посао за родитеље, од најраније младости. Јер, очекивати да ће млад човек васпитање стећи на факултету, бесповратно је изгубљено време.

Друга погрешна премиса односи се на „спас" ћирилице. Она је заиста наше званично писмо, али закон вели да су у држави Србији у равноправној употреби и ћирилица и латиница. И то - српска латиница, да не буде забуне! Употреба оба писма је доскора носила поруку о братству и јединству народа заједничке државе, а данас је мера мултиетничности и мултикултуралности, тамо где их још има. То је и цивилизацијски помак, јер латиница омогућава саобраћање с „остатком света", и олакшава приступ новим технологијама.

Бринути о националном писму у држави у којој је двадесет одсто њених житеља неписмено, а још толико њих не би могло „из прве" да погоди колико азбука има слова, личи на замагљивање правог проблема.

Ћирилица је већ једном „спасена". Објавили сте недавно да је Јован Скерлић још 1913. године предлагао да се на простору јужнословенских народа прихвати екавски дијалекг као званичан језик, а латиница као писмо. Није: латиница је у Србију ушла тек након Великог рата, и то ' као уступак Тројној монархији. По речима Гојка Тешића, Браторад, син Григорија Божовића, поседује писмо које је др Анте Радић 1906. године послао његовом оцу из Загреба, из којег се види да је ћирилица и тада била присутна и на хрватском простору. А због чега је данас брутално протерују, знају они, само нипошто им не бисмо смели узвраћати истом мером. Због нас.

Душан Лазић, Београд

Поштовани Душане, Хвала вам што читате "Илустровану Политику"! Посебно сте ме обрадовали тиме што вас је прочитани текст навео на коментар. Непосредне реакције читалаца су увек добродошле. Одговор неће бити опширан, али хе донети задатак који ће вам одузети мало времена. За прву премису коју карактеришете као погрешну упутићу вас на документ објављен у „Службеном гласнику Републике Србије" бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013. У оквиру Закона о основама система образовања и васпитања налази се низ чланова који упућују на значају право васпитања у школском систему. Министарство просвете истиче васпитне циљеве као важне и незаобилазне у процесу едукације младих.

За другу премису предложићу вам да погледате Закон о службеној употреби језика и писма, објављен у „Службеном гласнику Републике Србије", у бројевима 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 и 30/10. Закон у члану 1. дефинише употребу званичног писма на следећи начин: „У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо." Иако паралелно користимо два писма, што је наша предност и наше богатство, латиница је ипак секундарно српско писмо, примат је ћирилици и законом обезбеђен. Латиница има своју стабилну позицију у нашем јавном језику. Тако би требало да остане.

Ипак, без обзира на степен писмености становништва Србије, национално писмо се мора неговати и бранити. Отуд и наслов који вам се не допада, али који, рекла бих, одражава наше залагање зајачање свести о значају постављања ћирилице на место које јој припада.

Срдачно, Нина Савчић