Злоупотреба Пиночеа

Социјалдемократе Расима Љајића пребациле су цензус и постале хит локалних избора на Вождовцу. Да је Љајић председник Србије, а Милорад Пуповац Хрватске, вероватно би све било лакше. И обавезно под условом да Вук Јеремић буде први човек ФИФА или бар УЕФА. Шта, није вам најјасније? Па, онда, да кренемо редом:

Ваљда ћемо се сложити да је ФИФА моћнија фирма од УН, али онда се морамо сложити и да је УЕФА солиднија творевина од ЕУ. Да видимо и како, драги читаоци. Прво, из УЕФА неће нико ни да размишља да изађе, чак ни Енглези. А сви хоће да буду у њој: По том питању путинска Русија нема дилема да ли је део фудбалске Европе или није. Бабо Ердоган може да буде малкице и циничан па да каже да је филозофска дилема да ли данас више Европа треба Турској или Турска Европи, али кад је реч о фудбалу Турска нема никаквих дилема да ли је у Европи. Као и Израел. Ту је и Грузија, и Јерменија. Украјина, која има оволико проблема око ЕУ интеграција, чак је и организовала првенство Европе у фудбалу (с Пољском), а не првенство "Евроазије". Војислав Коштуница јесте против уласка Србије у ЕУ, али сигурно није против УЕФА и чланства нашег савеза у тој институцији. Па и Тачи и Вокри би пре, кад би могли да бирају, ушли у ФИФА и УЕФА, него да Косово признају Словачка и Румунија.

Кад је футуристика у питању, није мало евроскептика који су уверени да ће се ЕУ сутра распасти на неком нивоу, док ретко ко верује да ће се УЕФА распасти. Кад ти УЕФА опали клемпу у "швајцарцима", чик да видимо ко неће да плати. И да видимо ко то неће да испуни стандарде које ова фирма пропише, од Молдавије до Горњег Милановца, кад се праве нови стадиони: Од свлачионица, рефлектора, тушева, противпожарне заштите... Кад су у питању ФИФА и УЕФА, сви се добровољно одричу дела суверенитета. Ако треба и дела "поноса". Стижу Јосипу Џоу Шимунићу писма подршке од проусташке Хрватске и дијаспоре због оне свињарије "за дом спремни" после максимирског меча са Исландом, нападају екстремисти сајт ФИФА, али ако би се у Хрватској и њеној дијаспори расписао још један референдум-бизарнији од могућег референдума о ћирилици - типа да ли хоћемо у Бразил на Мундијал ако Шимунићу не укину казну, вероватно би многи, који данас подржавају Џоа, рекли идемо у Бразил, уз рационализацију да тамо "Играмо за Џоа". Ех, да је ФИФА уместо УН.

Можда би и највећи конспиролошки антиглобалисти пристали на такву "светску владу". Бар ригорозно негује антифашизам. И не баве се много "селективном правдом", мада и ту има малих гледања кроз прсте за богатије клубове. Кад су ономад Интерови ултраси погодили Милановог голмана Диду бакљом, Интер је кажњен са неколико утакмица неиграња пред публиком, и нешто кеша, а замислите да је неко Џоа Шимунића, као Хуантиа 1977. погодио на "Маракани" флашом у главу. После његовог бруталног старта над Сулејманијем. Џо би вероватно постао нови Стјепан Радић, а рачун који би Толе Караџић добио био би застрашујући и не би помогле никакве везе са Платинијем.

Иначе, зашто српски нацихулигани на утакмицама пишу паролу "нож-жица- Сребреница" на ћирилици, ако они којима је она упућена то не умеју да прочитају. Поред аутопута кроз Београд видим графит - "Ово је земља ћирилице". Написан на ћирилици. Али тај коме је намењен да га прочита неће умети јер не зна ћирилицу па неће ни разумети поруку. Дакле треба ти латиница. Као што ни усташе у Вуковару не могу да постигну прави ефекат ако не искористе ћирилична слова ради естетског контраста. Јел' и то зовемо "нарцизмом малих разлика"?

Још мало о ФИФА. У прошлости је било контроверзи око понашања "светске владе": На пример, да ли је требало одржавати Мундијал 1978. у Аргентини под војном хунтом која је наредила селектору Менотију да мора како зна и уме бити светски првак. Додуше тај тим са Кемпесом и Лукеом је био јако добар (еј, победио је онакве Холанђане), али је пре тога наместио утакмицу с Перуом, а упућени причају да је Марио Алберто Кемпес после сваке утакмице трчао још сат времена да би се смирио од допинга. Играо је са спуштеним штуцнама јер, кажу, није осећао бол.

Теза Доналда Рамсфелда о Европи "старој" и "новој" (посткомунистичке земље без Русије), фудбалски је обесмишљена у корист Де Голове тезе о Европи "од Атлантика до Урала". Плус Израел и још понеко кога Путин види искључиво у Евроазији.

Да закључимо ову причу поводом кажњавања Шимунића за фашистички испад. Ако је глобализација можда и природна појава, са сумњивом есхатологијом, онда је бар фудбал њено најлепше лице. Јер у његовом темељу је богатство различитости. И где би се то, рецимо, срели Босанац Џеко из ратне махале, и Бразилац Графите из фавеле да није било магије "балуна" и пара да се таленат плати. У немачком Волфсбургу су били плаћена и вољена господа кад сам их гледао. Шта би били у махали и фавели?

И какве везе има чилеански диктатор Пиноче из наслова са овом темом. Иако се у Чилеу гра добар фудбал (Заморано ми је био један од омиљених центарфора), а и YU репрезентације су тамо добро пролазиле, нема никакве. Пиноче има везе са српским страначким надгорњавањима. Са коришћењем прејаких речи. Није то исто као кад смо користили "бандо црвена" или "Слобо-Садаме". Она на ТВ "Бастиљи" пропаганда јесте у бити била гебелсовска, али да ли данас Вучић, Николић и остали напредњаци у "методологији" заиста толико личе на Пиночеа (Владимир Тодорић, ДС), или слуте на Иди Амина (режисер Кокан Младеновић)? Онај фамозни џак са гласачким листићима који су као мечку показивали Вучић и Николић јесте остао неразјашњен на неки начин, и ту су прави одговори потребни, али да ли је то баш мало паљење Рајхстага како мисли бивши председник државе и ДС Борис Тадић? Ако неко из необразовања да име кафани "Кристална ноћ", па кад сазна чињенице упути извињење и промени име, то се и да разумети, али поменуте јавне личности су прилично образоване и добро знају ко су Пиноче, Иди Амин, и шта је паљење Рајхстага.

Али, фора је у томе што се буквално исто понашао и Вучић и његов изборни штаб у време опозиционог напредњачког деловања. Памтим бар два саопштења СНС у коме су навели да медији у Тадићевој Србији највише подсећају на медије у Чилеу за време Пиночеа. Као стилска фигура то делује ефектно, али није тачно ни у случају Тадићевог ни у случају Вучићевог утицаја на медије. Ту не мислимо на старе "Радикалске таласе". Што наравно не значи ни то да Тадић и Вучић много воле кад их неко критикује. Свако од њих је, на свој начин, дао допринос "таблоидизацији" медија и друштва, али верујте и демократизацији. И то је та неуротична противуречност која психотизује Србију. Али, оно прво у вези с пропагандом морамо рећи нежнијим речима, да оне јаке речи не би постале инфлаторне. Па, госопођо Мишчевић, зар нисмо симпатичнији ако у Брисел дођемо у набуџеном "пунтићу" него у "ферарију". Мислиће људи да имамо пара.

Угледни "Њујорк тајмс" је у свом тексту о приватном образовању у источној Европи у негативном контексту говорио о универзитету "Мегатренд", па су поменуте и "мегатрендуше" као једна врста симбола српске транзиције. Овај израз прилично асоцира на "спонзоруше", "намигуше", па се отуда стиче и нека врста ултимативне "турбо-фолк" одреднице високе школе. Сигурно да приватно образовање у Србији генерално заслужује темељну критичку и надлежну анализу, али би бар две ствари око "Мегатренда" требало нагласити ради пуне истине. Да ли читаоци "Њујорк тајмса" знају да је Мића Јовановић вероватно једини ректор у источној Европи који свира и пева Хендриксову "Hej, Јое", а да је у мору музичког ђубрета по телевизијама "Мегатрендова" ТВ Метрополис светао пример канала који искључиво пушта рок, блуз и џез, а то намигуше, спонзоруше, па и многе "мегатрендуше" вероватно не слушају.