Иван Клајн, лингвиста: О језику нико не брине

Када би могао, наредио бих министру просвете да уведе наставу матерњег језика у средњим школама. “Ми из Одбора за стандардизацију српског језика, као и из САНУ, смо на тај проблем указали више пута и ниједан министар просвете није реаговао

Карикатура: Хуго Немет

У основним школама се предаје српски језик и углавном граматика и правопис, ког мала деца не могу најбоље да схвате. У средњој школи, када у доби живота када се формира нечији језик и језичка култура, постоји предмет који се зове Српски језик и књижевност, а у пракси се предаје само књижевност. Пре свега, наставници нису квалификовани, јер долазе углавном из групе за књижевност. Зашто нас игноришу ? То њима није важно питање, руководе се политичким разлозима и у школском програму постоји огромна инерција која би морала да се савлада , али то захтева велики труд”, говори нам академик Иван Клајн, који је у Матици српској представио књигу “Нормативна граматика српског језика” (потписује је заједно с академиком Предрагом Пипером).

Клајн сматра да су првенствено држава и медији небригом и нечињењем одговорни за све слабију писменост становника. “Држава ништа не ради на очувању језичке културе. 1997. покојни Павле Илић је због тога основао Одбор за стандардизацију српског језика и тај одбор је лепо радио десетак година, док смо имали сјајног секретара Бранка Брборића, који је био и заменик министра културе. Умро је и одбор више не ради, а нема другог органа ни при Академији, ни Матици, ни у министарствима, који је задужен за бригу о језику”, упозорава Клајн.

Колико је оправдана бојазан да ћирилицу у Србији потискује латиница?

– Имамо удружење “Ћирилица”, које се из разумљивих и оправданих разлога бори за очување ћирилице, а моје колеге и ја смо често долазили у неслагање с њима зато што они то схватају као питање живота или смрти и сматрају да треба све да се регулише с висине, законодавним и државним мерама. То није могуће у језичким стварима, ни у једној демократској држави се не наређује како да се пише, не може ни код нас. Увек сам, насупрот колеги Збиљићу, ког јако ценим и разумем његову мотивацију, говорио да то није комунистичка завера већ чиста несрећа и стицај историјских околности због којих су Срби доспели у положај да једини у Европи, ретки у свету, могу да се служе с два писма једнако. То је почело по настанку краљевине СХС, када се указала та могућност коју је још и Скрелић прогнозирао: да ће Срби писати екавицу латиницом. “Лева” интелигенција, којој су припадали и моји родитељи, почела је масовно да пише латиницом и нико се није питао да ли ће Хрвати прихватити ћирилицу, а још мање су се питали како ће употреба латинице деловати на ћирилицу.

Како видите “ћирилизацију” Новог Сада?

– Не мислим да је то посебно новосадско или војвођанско питање. Овде има знатно више оних којима је ћирилица страна, и могли би да је науче, али би исто могли да кажу “дајте ми писмо које разумем”. Сличну ситуацију сам видео у Београду, неки радници из Лесковца или Пирота, протествовали су у Немањиној и носили транспаренте на латиници. Ако тамо они спонтано пишу латиницом, шта очекујете у Новом Саду?! То би морало да се реши на државном нивоу, а какав је натпис на КЦНС није толико битно.

Постоји политичка корелација сукоба због писма овде и у Вуковару?

– Наравно. Вуковар је посебна ситуација, у Новом Саду нема никога ко ће да разбија ћириличке или латиничке натписе, а тамо је све очигледније, посебно после оног “за дом спремни” на утакмици, да у Хрватској још живи Туђманов, Павелићев и усташки дух и то је код њих свакако политички проблем који они морају решити.

Понајмање се ту ради о језику?

– Тачно. Нарочито код нас – то је културни и проблем образовања, просвете и језичке културе, који је секундарно искоришћен као политички проблем...

Игор Михаљевић