Вуковар град неспокоја

Вуковарски Срби, живећи у страху од усташке хистерије, објашњавају како се на судбини овога града темељи и јасно види комплетна хрватска лаж о грађанском рату на простору бивше Југославије

Ако је мисао да „рат није завршен тамо где није окончан праведно“ игде присутна, онда је то у Вуковару. Сваким је даном порука све вероватнија, јер Срби који су и после свега остали у овом граду, живе у великом страху од никад пораженог и сада још повампиренијег фашизма. Како и не би, кад у овај град свакога викенда долазе „осмаци“ из целе Хрватске да би снагом своје младости, са тенка заробљеног у борби против Југословенске народне армије, испод усташког барјака и под окриљем Еуропске уније, подржали оне који најблискијем, али и најомраженијем народу на кугли земаљској поручују – Срби, селите се, или, Убиј, убиј, убиј Србина!

На путу до најисточнијег хрватског града, језу у студено суботње јутро појачава и табла на такозваној ничијој земљи, на којој пише да баш ту, испред гробља са споменицима исписаним омраженом им ћирилицом, започиње териториј Републике Хрватске, иако је гробље много ближе Србији него Хрватској и да не сме нико да се зауставља ако није посетилац гробља.

Добро је да бар споменике не дирају, помислисмо, уз питање: шта ли ће нас затећи кад стигнемо до незаобилазне зграде српског конзулата у Вуковару, на којој стоји ћирилична табла и виори се српска тробојка.

И сумња на ратни злочин уносан посао Нажалост, на бившој згради конзулата нема више ни српске заставе ни ћириличне табле. Конзулат је, чули смо касније, пресељен у зграду чији је власник др Војислав Станимировић, председник Српске демократске самосталне странке и тиме склоњен са места на којем није могао да не буде примећен.

Док нам случајни пролазници презривим погледима дају до знања да су уочили нашу београдску регистрацију, иза затвореног прозора зграде пред којом смо стали храбри нас скоро неприметан поздрав седе старице загледане у сабласну пустош градских улица.

Уверени да ћемо наићи на графите којима Хрвати, после српског народа, руже и лепотом најособеније његово писмо, кренули смо полако главном улицом, путем који води за Осијек. А онда, очекујући да успут наиђемо на тенк некада заједничке Југословенске народне армије који су у ратним дејствима онеспособили па заробили, угледасмо на њему најмање стотину ђака који су се с поносом фотографисали са симболом своје победе. Њихова чела била су подигнута ка усташком барјаку, високо подигнутим одмах ту, поред тенка, чија је цев злослутно окренута ка Истоку.

Продужили смо чувеном Трпињском цестом до истоименог, некада чисто српског села. Али, добровољце за нашу причу ни ту нисмо могли да нађемо.

„Разумете нас, ваљда! Сигурно знате да су пре два месеца ухапшена једанаесторица наших мештана под оптужбом за наводни ратни злочин. Не смемо ничим да отежавамо ионако незавидну ситуацију у којој су се нашли они и њихове породице“, рекла је жена која је изашла из локалне апотеке и упутила нас да одемо до оближње зграде локалне самоуправе са које је скинута табла са ћириличним написом. Иза нас се, кад је видео шта гледамо, паркирао младић и фоторепортеру се обратио речима: „Видим, брате, да си из Београда, да ли ти нешто треба?“ Пошто смо му објаснили да само тражимо саговорника о најновијим невољама Срба на подручју Вуковара, он је рекао да га нећемо наћи, јер овде се страх увукао у сваку кућу.

„Они годинама ископавају некакве јаме у околини, све у потрази за наводно побијенима од српске руке, али ништа не налазе. И упркос томе, 13 година после рата, зашли су по селу и похапсили људе осумњичене за ратни злочин. Знам да се ради о оптужбама без доказа, као и много пута досад, али да су међу нашим људима из села, сумњивог интегритета, нашли заштићене сведоке спремне на сваку лаж. Једном су момку ухапсили и оца и стрица, који су у истражном затвору и питање је докле ће бити. По селу причају како се породицама ухапшених јављају адвокати, тражећи велике паре да бране њихове најближе, а после адвоката долазе неки други људи, који указивањем на сасвим специфичне податке о осумњиченима откривају несумњиву повезаност са људима из система који њима располажу, и обећавају ослобађање ‚ухићених‘, наравно, овога пута за још веће паре. У жељи да њихови најближи буду ослобођени, неке од ових породица су већ дошле у ситуацију да распродају шта год могу, па чак и куће и земљу.

Недавно су ми испричали како је један од мештана дао неколико хиљада евра таквом незнанцу, а он му после неколико дана показао СМС поруку којом одређени судија, наводно, потврђује да је примио паре. Е, јадни човече, помислио сам, ниси ваљда толико наиван“, испричао је млади човек и рекао: „Ајд, у здравље, одох да не причам даље.“ А онда се повратио неколико корака, тек да нам појасни како је ово „измишљен“ начин да се Срби потпуно раскуће, а онда тако осиромашени, у потрази за неким новим стаништем, највероватније у мајчици Србији, заувек напусте Хрватску.

Ни српска ћирилица не сме да живи Пошто смо схватили да саговорника заиста нећемо лако наћи, одлучили смо да потражимо Радета Лесковца, старог пријатеља и знанца, ретко храброг и образованог српског интелектуалца који ни све време рата, ни данас, није напустио Вуковар и родно село у близини.

„Овде и данас лажу о броју Хрвата и Срба у Вуковару, као што су лагали и о резултатима пописа из1991. године. Са Југословенима, који су такође били Срби, јер су ретки Хрвати који су се изјашњавали као Југословени, Срба је у Вуковару било више него Хрвата. Поред тога, да би приказали што мањи број Срба, Вуковару је припојено село Сотин, иако је од Вуковара удаљено 12 километара, иако су Вуковару много ближа села Негославци и Борово село са већинским српским становништвом. Међутим, ни поред свега тога у Вуковару ни данас нема више Хрвата него Срба, што они никада неће признати“, наводи Раде Лесковац.

Додаје да је та чињеница веома важна како би се разумела суштина напада на ћирилицу.

„Суштина је у чињеници да Српство, чији је симбол ћирилица, у Вуковару никако не сме да преживи јер је Вуковар једина градска средина у којој су концентрисани Срби и ако ту Српство преживи, преживеће и у целој Хрватској. Јер у осталим урбаним срединама Срби су потпуно асимиловани, а у Вуковару нису.

Хрвати су, наиме, некажњено убијали Србе од Ријеке, Сплита и Загреба до Вуковара, али једино у нашем граду су наишли на отпор и једино нас из Вуковара нису протерали. Зато је Вуковар Хрватима рак-рана, а његови Срби змија у њедрима, како је предратни градоначелник Осијека назвао долазак Робне куће ‚Београд‘ у град на Драви“, каже Раде Лесковац.

Он подсећа да су три прста, четири слова С, „Марш на Дрину“ и ћирилица озлоглашени и непожељни симболи Српства, који угрожавају и вређају хрватски национални понос и из Хрватске морају да буду протерани за сва времена.

„Потпуно је јасно да овде није проблем у ћирилици и ћириличним таблама, него у чињеници да Срби у Вуковару заиста постоје и да на нешто имају права. То нешто су, између осталога, покрадена и отета а никада враћена имовина, станарска права, поштено зарађене а неисплаћене пензије и, наравно, непроцесуирани починиоци злочина над Србима. Међутим, у држави која се представља као демократска и кобајаги афирмише вредности модерног друштва као што су људска права, заштита мањина и толеранција, повампирену усташију нема ко да заустави.

Осим малог броја изузетака, у Хрватској се масовно подржава ‚домољубље‘ Томпсона, читање миса задушница за Анту Павелића и његове усташе, величају се доказани ратни злочинци и континуирано игноришу и омаловажавају Срби као највеће жртве Холокауста у Јасеновцу.“ „На другој страни“, наставља наш саговорник, „Србија као матична држава Срба и српски народ у целини, од успостављања самосталне државе Хрватске нараштајима младих Хрвата представљени су као агресори, четници, ратни злочинци, силоватељи и геноцидни народ о коме се фабрикују невероватне лажи, све у циљу нарастања антисрпског расположења.

Резултат свега тога је ово што данас доживљавамо у Вуковару и Хрватској у целини. Упркос безусловном уласку хрватског капитала у српску привреду, упркос снисходљивости српских званичника и државе да се супротставе беспримерном генерисању неподношљивости и мржње, и упркос свеопштем гостопримству којим Београд дочекује хрватске естрадне звезде, па чак и доказане србомрзитељке, Терезу Кесовију и Дорис Драговић, однос према Србима ни најмање се не мења.

Пре неколико дана, док сам гледао ‚Јутарњи програм‘ РТС-а, разочарала ме лепа водитељка Душица претераним гостопримством према сплитском певачу Нену Белану и реченицом: „Господине Белан, нема мушкарца у Београду који није некада водио своју жену на Нена Белана“, што је заиста удворнички преко сваке мере. Е, видите, ниједан од тих хрватских естрадних уметника, попут Белана, Цетинског, Џибонија неће, када се врате у Загреб или Сплит, да на пример, одрже конференцију за новинаре, па кажу својим сународницима да су они у Србији лепо примљени, да у њој зарађују огромне количине пара које потом доносе у Хрватску и да, заправо, ако међусобно убијање у рату оставимо онима који се тиме баве, не постоји стварни разлог за овакву србофобију. Мислим да су водећи и најодговорнији носиоци овог несхватљивог пројекта мржње Католичка црква, хрватски бранитељи и историчари, подржани ћутањем хрватске интелектуалне елите из које изузимам једино храброг Игора Мандића.“ Лесковац наводи и случај свог учешћа у ТВ емисији „Отворено“ са проф. др Жарком Пуховским, честим гостом београдских медија и разних трибина, који је том приликом рекао да неки Хрвати у Загребу Србе доживљавају као кућне љубимце.

„Наравно да сам одмах реаговао и захтевао од Пуховског да се извини Србима за овај непримерени цинизам, иако ме је водитељка Дијана Чуљак убеђивала да сам криво схватио реченицу. Јер, ако се са Србима тако неслано шали професор политичке филозофије на Филозофском факултету у Загребу, шта можете да очекујете од једног примитивног фудбалера по имену Џо Шимунић који на стадиону кличе ‚За дом спремни‘, а 30.000 острашћених навијача му узвраћа ‚Спремни‘“, каже Раде Лесковац.

Место заједничке трагедије и новог неспокоја Да вуковарска прича, као последица заједничке трагедије Срба и Хрвата који су у њој учествовали, не води добру, видљиво је на сваком кораку.

„На судбини овога града темељи се комплетна хрватска лаж о грађанском рату на простору бивше Југославије. Као активни и аутентични учесник тих догађаја тврдим да хрватска историографија једнострано приказује догађаје, почев од тога да улазак ЈНА у Вуковар, који је тада још увек био у заједничкој држави, назива агресијом и не признаје да су уставно-правни поредак, уз истовремени прогон и убиства Срба, урушили Хрвати. Из те приче и слика порушеног града који су упоређивали са Дрезденом после савезничког бомбардовања, из фама о такозваним српским концентрационим логорима и о три хиљаде силованих Вуковарки, нарастала је садашња мржња према Србима која се још увек искаљује у разбијању ћириличних табли“, прича Лесковац и успут нас води до зграда са којих су табле нестале, а постављене су двојезичне.

На наше питање могу ли, ипак, неке разумније снаге да зауставе евентуалну поновну ескалацију хрватског фашизма, Лесковац каже да је забринут јер на основу историјског искуства сумња у такву могућност.

„Сви смо сведоци да улазак Хрватске у Европску унију ни на који начин није утицао да се ово фашистичко лудило заустави. И српски народ заиста има разлога да страхује, посебно после чињенице да је чак 650.000 Хрвата потписало петицију којом захтева референдум о изузимању ћирилице из Вуковара као града посебног пијетета, као да у њему није било и српских жртава. Ако свему томе додате да хрватски интелектуалци ћуте, као што су ћутали и о ‚књигоциду‘ или уништеним књигама на српском језику, писму током рата и не оглашавају се о чињеници да се чак 200 католичких цркава и канцеларија ставило у службу злочина над ћирилицом као једним од симбола Српства, онда је све јасно.“ Тог тренутка у причу се укључила и Лесковчева пословна сарадница Драгана Ђорђевић, објашњавајући шта Хрвати, заправо, раде.

„С једне стране, актуелне хрватске власти најављују да ће новим променама Устава онемогућити одржавање најављеног референдума против ћирилице у Вуковару, а са друге је Министарство просвете још почетком године издало саопштење да ће ученици осмих разреда из целе Хрватске бити обавезни да два дана проведу у Вуковару, где треба да се подигне меморијални центар хрватским жртвама. Притом је предвиђено да спавају у касарнама и присуствују предавањима које ће држати војни стручњаци и бранитељи, као својеврсне часове историје.

Онда у Вуковар дође нека новинарка ХРТ, чини ми се да се презива Кришто, па приликом посете Цркви Светог Филипа Јакова прича како су за време рата неки четници ту подметнули бомбу која је, срећом, на време откривена. После тога одлази у школу и међу основцима постројава најпре српске основце у намери да их анкетира. Када се представе Душан, Немања, Ђорђе, Вук, она креће са питањем да ли воле Хрватску и хоће ли се иселити због тешке економске ситуације, да би их на крају навела на констатацију како су сви они, заправо, Хрвати. А хрватску децу после пита шта мисле о својим вршњацима Србима, не испуштајући „чињеницу“ шта су им све учинили њихови родитељи, да би они почели да набрајају како су некоме убили деду, некоме комшију, и тако редом. Једном речју, сваки Србин после оваквог интервјуа треба да доживи нервни слом, а да сваки Хрват постане усташа чак и ако то није био“, закључује Драгана.

Хрватима још нико није рекао – доста!

„Вуковар је већ годинама полигон за иживљавање над Србима и доказивање хрватства. Али ово сад је прешло сваку границу. Демократска Европа се уопште не изјашњава о фашизму своје нове чланице, упркос стидљивом протесту званичног Београда. Хрватска без задршке негира постојање српске мањине, а то је суштина фашистичке идеологије. Али, то је зато што Хрватима још нико није рекао – доста! И што и она Дорис Пак агитује против Срба само зато што предаје на приватном универзитету Миомира Жужула у Дубровнику.

Фашизам генерише Католичка црква

„Фашизам је идеологија која негира постојање мањинских група до њиховог физичког истребљења. Код Хрвата фашизам је усмерен искључиво према Србима и уопште нисам сигуран да он неће поново ескалирати у најгорем смислу речи. Јер, усташтво као најгори облик фашизма и нацизма инспирише и генерише Католичка црква која са олтара шаље изливе мржње. То посебно добија на тежини када то раде угледни бискупи какав је сисачко-мославачки Владо Кошић, или личко-сењски Богић, или Бозанић. Њихова Комисија Јустициа ет паxа је прави извор зла.