У Истри се зими сањају књиге, чак и на ћирилици

Сајам књига у Пули употпунио је одсуство туриста и продужио сезону на лепом плавом Јадрану. Одлична замена за Дунав, са чијих обала долазе уметници из Војводине, ове године у тематском фокусу манифестације.

Војвођански писци у Пули

Смештен у прелепој, негдашњој аустроугарској морнаричкој задужбини, сајам књиге у Истри је и споља избегао безличност и конфекцијски изглед сродних догађаја, организованих у халама, салама и спортским дворанама. Изнутра, све је, такође, у знаку посебности, интимности, укључивања што ширег слоја публике, па се на сваком кораку невелике руте по неколицини сајамских салона, срећу писци и њихова публика у којој су активно укључене групе попут слепих и слабовидих. Деце и васпитача или родитеља је највише.

Првих дана представили су се писци из Војводине, као и часопис „Северни бункер” (Кикинда), а до краја се очекују и наступи Желимира Жилника и Бориса Ковача. Директорка Сајма Магдалена Водопија открива да није било негативних реакција на „ћирилицу” у Хрватској, јер је у Истри, где су позвани, први пут и представљена нова књижевна сцена Србије после распада заједничке земље.

- Нас овде зову баштарди, јер смо скоро сви из мијешаних бракова, а познати смо по томе што не подносимо дискриминацију – објашњава директорка Сајма, поносна на то што и недавни референдум о уставној дефиницији брака као заједници мушкарца и жене, у Истри није прошао.

Поред главних тема, књига и њихових писаца, један од најзанимљивијих сајамских програма свакако је „Доручак с аутором” који уређује и води Војо Шиљак. Овај доајен новинарства, који је од свог „Доручка” чак направио и књигу, придруживши се тако гостима за столом у кавани „Моцарт”, разговоре води неформално, али са доста занимљивих осврта на ствари битне за поетику и доживљај света самих аутора. Тако је, на пример, себи дао задатак да сваког госта приупита два необична, једноставна, али и доста тешка питања – где му је душа и зашто живи. Занимљиво, Драган Великић и Татјана Толстој су рекли да им је душа у грудима, а Иво Штивичић је цитирао Шекспира: „У душу мисли роните“.

Штивичић је објаснио да под тим стихом сматра да је Шекспир душу означио као нешто најдубље и најсвеобухватније што постоји.

На питање зашто живи Великић је одговорио – да би проживео више од једног живота. - То је кунст! - поручио је познати београдски, али биографски гледано, и пулски писац.

И. Бурић