Зашто кажеш педер кад мислиш на ћирилицу
Хрватски референдум отворио је много више питања него што је јавност, њихова или регионална, уопште свесна. Отворио је питање свих будућих људских права и права већине да их ограничава референдумским путем чак до највишег, уставног акта. Овај референдум отвара бескрајни и затворени круг пресије над мањинама, било којима
У недјељу 1. децембра љета Господњег и католичког 2013. године, већина хрватских бирача изашлих на референдум (њих око 30 посто) од укупног броја хрватских бирача (око 3,8 милијуна) одлучило је да је брак заједница мушкарца и жене и да то, умјесто у породично-законским нормама, мора бити уклесано у Устав.
То је био трећи републички (државни) референдум од постојања хрватске самосталне државе, вјеројатно и најважнији. Први је био онај деведесетих година, кад се гласало о флуидном питању да ли су грађани за то да Хрватска буде богата и просперитетна држава својих грађана изван "тамнице народа" (а за што друго?); о њему се и данас говори као о потпуно неспорном.
Други је био о томе да ли Хрватска треба ући у Европску унију: излазност је била нешто већа од овог посљедњег о питању брака, али такођер је донијела позитиван одговор оних који су одлучили устати из фотеље након пургерског или каквог год ручка и прошетати се до биралишта.
Посљедњи, о којем је ријеч, трећи је референдум у самосталној Хрватској и вјеројатно је најжешћи кад је о реакцијама и посљедицама ријеч: на првом, о самосталности, тек су Срби као дотад конститутивни народ, постали мањина, а њих ионако нитко није питао о било чему, на овом трећем су сви који се иоле разликују у свјетоназору постали мањинама које ће, овисно о умјешности и – ако га има – интегритету Владе Хрватске, нетко ипак нешто питати.
И можда треба истаћи још једну чињеницу: док се деведесетих, тих година ратног осамостаљења, Хрватска барем званично удаљавала од Балкана, чак референдумски, с посљедњим референдумом показала је да се није нити за јоту удаљила од тог топонима. Не због других, не због Балкана којега незаслужено пљује тко стигне, већ због себе: велики број разочараних резултатом референдума у којем је, како веле, побиједила "конзервативна" Хрватска, кука над повратком балканским коријенима, као да је тај Балкан – а не властите грешке – сила нечиста која Хрватску и њене грађане вуче уназад од већ достигнутих висова које значи чланство у Европској унији.
А тек нас чека нови референдум, онај о ћирилици, за који је овај тек "топовска најава", како то каже премијер Зоран Милановић.
Правила, правила: Правила о референдуму, иначе, у најкраћем кажу ово: иницирати га може Сабор или предсједник државе, или пак десет посто од укупног броја бирача, у чији број нисмо сигурни – да ли је то 3,8 или нешто више од четири милијуна – јер бирачки спискови, захваљујући и нелегално створеној дијаспори, нису поуздани. У Сабору се уставне измјене, кад је о њима ријеч, доносе двотрећинском већином, а кад је о овом другом референдуму ријеч – којег, као и овај "обитељски", иницирају грађани-бирачи – ствари су другачије. Наиме, онакве су како их дефинира Уставни суд Хрватске, који је након референдума упозорио: након проведеног референдума о уставном дефинирању брака као животне заједнице жене и мушкарца, нема се више што одлучивати о тој теми, већ дефиниција улази изравно у Устав. Дакле, Сабор је као законодавно тијело у тој ствари, одлуком 13 уставних судаца, суспендиран од своје надлежности.
Влада и владајућа коалиција сада најављује брзе измјене Закона о референдуму, како им се ова ситуација више не би поновила и како би се исправила потпуно сулуда ситуација да, за разлику од локалних (редом пропалих, а важних по живот грађана) референдума на којима на биралишта мора изаћи 50 посто плус један уписани бирач, на државни референдум може изаћи њих колико год, без обзира на број бирача, а да резултати буду пуноважни. Тако се на дубровачком Срђу, на примјер, без обзира на већу "противизлазност" против повлаштених инвеститора него на овом посљедњем државном референдуму, граде голф-терени и девастира животна околина, док се темељем мање од трећине грађана који су гласали прошле недјеље ограничавају права једној од бројних мањина у хрватском друштву.
То ваља разјаснити, иначе, ту мањину коју се у јавном дискурсу своди на "хомосексуалне бракове"; није само о томе ријеч. Дефиницију брака као заједницу мушкарца и жене, наиме, наслиједили смо из тзв. социјализма и она се и данас кочопери у свим нашим законима о браку и породичним односима. Тако је и у Хрватској. Но, нетко – у овом случају организација "У име обитељи" –досјетио се да то није довољно, јер у навали "педера" и осталих који наводно ударају у традицију кршћанске обитељи властима може пасти на памет да измијене закон; устав је, кажу, теже измијенити, а ова власт – тај хрватски премијер Зоран Милановић и његова атеистичка клика – није поуздана као таква...
Обитељ, али католичка: Та организација "У име обитељи", предвођена становитом Жељком Маркић, приватном подузетницом чија се фирма бави чак и истраживањем контрацепцијских средстава, која је на отоку Шипану (Задар) од Католичке цркве купила големо имање с вилом, базеном и тениским теренима по цијени знатно испод тржишне, која иза себе има и безуспјешан покушај преузимања једне минорне странке (Храст), у позадини је цијеле приче. Иако до данас није дефинирала тко су јој финанцијери и тко стоји иза ње, прикупила је са својим сателитима потписе за референдум и успут, у кампањи, рекла што ју – осим "педерских бракова" – мучи: самохрани родитељи, јер дјеца "не успијевају" без маме и тате, као и то што би хомо-парови можда могли посвајати дјецу, а она би радије своју дјецу дала у дом него таквим перверзњацима...
Не би био проблем у потписима прије референдума и гласовима на референдуму – људима се, ваљда природно, чини да је брак доиста заједница мушкарца и жене, о другоме не размишљају – да иза Маркићке и њене свите нису стале десничарске (ХДЗ, опозиција) странке, али прије свега Католичка црква у Хрвата... Њени су бискупи те референдумске недјеље, али не само тада, већ и претходних дана на недјељним мисама, позивали вјернике да гласају "за" дефиницију брака, јер је све остало ваљда чиста пропаст и завјера усмјерена против хрватске обитељи и хрватског човјека и народа. Уосталом, има неки тамо бискуп задарског послања који је изјавио да би, да су знали да је та Жељка такав змај од католичке жене, смањили цијену луксузног здања које су јој продали на Шипану, на којем се данас окупљају вјерујући у Жељкино послање...
У постреферендумским данима, кренуле су анализе: те су за уставну дефиницију гласали "пасивни" крајеви, те су против ње гласали они урбанији, попут Пуле, Ријеке, Чаковца, Вараждина, чак и дјеломично Загреба, али и Негославаца у којима претежно и данас живе Срби – уобичајено након сваких избора, а камоли референдума.
Но, чињеница је да се власт тек сад досјетила да "поради" нешто гледе непрецизних прописа о измјени Устава и закона, али се није сјетила кад је томе било вријеме: из духа међународних конвенција произлази, како ће нам потврдити сваки зналац међународног права, да није могуће организирати – било гдје, у било којој држави и било када – референдум о основним људским правима. Но, на Балкану – тамо гдје Хрватска не би да буде – то није нова ствар још од референдума у Словенији о томе да ли се "избрисанима" треба признати да су им прикраћена људска права (управо се ових дана та прича, по наредби из Страсбура, рјешава). Ово што је Хрватска направила 1. децембра посве је иста ствар: да ли се може, на захтјев једног дијела (десничарског, овом приликом) друштва, укидати неко право неке мањине?
Буђење: Све има далекосежне реперкусије. Зоран Милановић, којега су ваљда пробудили резултат и посљедице референдума (умјесто да су се он и његова Влада пробудили у Вуковару прије два тједна кад су их организирани десничари отјерали из колоне сјећања која је требала одати почаст свим погинулима у том граду), најављује да ће већ почетком идуће године у Сабору бити приједлог Владе о закону о истосполним браковима. Одмах се јавила гђа већ спомињана Жељка Маркић, критизирајући чак и најаву да ће "хомићи" моћи склапати некакве уговоре (као да је брак нешто друго!, осим што га дефинира држава) којима ће бити изједначени с већином у основним правима, на примјер да наслиједе пензију или држе партнера за руку у болници, те дјеци о којој ће бринути моћи бити – не усвојитељи! – већ скрбници.
Но, на страну и те финесе будућих прописа: овај хрватски референдум отворио је много више питања него што је јавност, њихова или регионална, уопће свјесна. Отворио је питање свих будућих људских права и права већине да их ограничава референдумским путем чак до највишег, уставног акта. Овај референдум, ако се власти не досјете и ако планираним измјенама о референдуму не осујете најављени референдум о употреби ћирилице у Хрватској, па макар и само у "граду посебног пијетета" Вуковару, отварају бескрајни и затворени круг пресије над мањинама, било којима.
Поучно је оно што је ових дана изјавио предсједник Жидовске опћине у Загребу Огњен Краус: "Умјесто јачања толеранције и људских права, јача агресија према мањинама. Недавно сам подсјетио на збивања у Њемачкој тридесетих година прошлог вијека, кад су прво референдумом одузета права мањинама, а велика већина грађана на њега није изашла. Сви знамо што се догодило послије. То сам споменуо да људи схвате колика је опасност од таквих ствари и надовезао се на догађаје на утакмици Хрватска-Исланд, те на исту такву дивљачину у Сплиту. То је прошло без реакција, иако по закону делегат може прекинути утакмицу, а могуће је прекинути и РВ пријенос. Нитко се не држи закона, а с усташтвом се кокетира већ 23 године" ("Новости", тједник за националну мањину, 29. студени 2013).
Огњен Краус спомиње ногомет, па ето и мале допуне стигле неколико дана након што је хрватски репрезентативац Џо Шимунић са хиљадама навијача скандирао усташко "За дом спремни". Управо је Здравко Мамић, то чудо од логореичног ногометног дужносника који је увриједио актуалног министра образовања Жељка Јовановића (којем се, по Мамићу, крв са зубића, онако четнички, слијева увијек кад угледа Хрвата...), надлежни суд је одлучио: па није Мамић далај лама, особа од толиког узора, па да га се слијепо слиједи...
Ваља се вратити на почетак, на причу о Балкану у којем је – вјеројатно увријеђена углавном констатацијама традиционално у Хрватској вјерујућих њемачких медија – Хрватска поновно сврстана, или само враћена. Мање од пола године је томе да је Хрватска постала чланица Европске уније, а већ има у свом јавном животу толико изгреда, од ногомета до овог референдума за којег ћемо тек видјети колико ће, у смислу људских права, коштати њене грађане.
Балкан и педерчина Микеланђело: И ту Балкан, виђен као добро или лоше окружење, ништа не мијења – сватко је у тој европској или неевропској причи сам са собом и својим грађанима. Хрвати су показали свој став – углавном незаинтересирани и спремни да им четвртина или мало више суграђана кроји живот – ма што тко о томе мислио, о мањинама и слободи и љубави. Српски Устав, међутим, направио је корак даље од хрватске праксе, па каже овако: "Свако има право да слободно одлучи о закључењу и раскидању брака. Брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом. Закључење, трајање и раскид брака почивају на равноправности мушкарца и жене."
Не закон, но Устав, али посве се на мјесту чини изјава Дамира Кајина, истарског заступника у Сабору: да му је само знати како се осјећају кардинали док бирају папу, а са свода капеле саблажњује их аутор Посљедњег суда, "једна педерчина од Микеланђела"...
С тиме да није ријеч ни о Сикстинској капели кад се папа бира, нити о Микеланђелу, већ о "педерчинама" уопће, или пак – о ћирилици?
