Сарајевска ћирилично-латинична улица

У броју од среде, „Политика“ је објавила занимљив текст насловљен „С једне стране ЕУ, а с друге БиХ“, о Марулићевој улици у Метковићу, која је практично и граница између Хрватске и БиХ.

Нешто слично имају и Сарајлије, истина не заједничку улицу која дели две државе, већ два ентитета. Један део улице, с два имена, припада федералном Сарајеву, а други источном Сарајеву. С једне стране улица се зове Николе Тешановића, и табла је исписана ћирилицом, а с друге Трг босанског сабора и краси је табла исписана латиницом. Улица, иначе, уопште нема уличну расвету и ноћу делује готово сабласно.

Нешто слично видео сам још само, и то дању, у подељеној Никозији, где део улице носи грчки назив, део турски, а улица такође нема никакву расвету, као и у кипарском градићу Пила.

Сарајевска улица између два ентитета једно је од ретких места где су се уопште сусрели ћирилица и латиница, два недужна писма, која на нашим балканским просторима често трпе невероватну неправду, као сада у Вуковару и у још неким местима Хрватске. Трпе је често и у БиХ. Сем одређених институција и ознака магистралних путева, ретко ћете где у БиХ видети оба писма једно уз друго.

Поготово не на неким културним институцијама. Чак је и на згради Ректората Сарајевског универзитета, који би требало да буде врховни храм културе и писмености, табла исписана само латиницом.

А однедавно је грађанима федералног Сарајева понуђена још једна новост. У Улици доктора Мустафе Пинтола на Илиџи, на згради некадашњег обданишта, осванула је џиновска обавест исписана само на арапском!

Огромна већина Сарајлија која не зна арапски, на основу оближњег паноа са сликом петоспратнице може само да закључи да ће се на месту обданишта ускоро градити нова стамбена зграда. Али, ето, позивају се само арапски купци!

За федерално Сарајево ништа необично. Рубни делови града прави су елдорадо за куповину лепих парцела, а купци су, у последње време, углавном Арапи. Огроман део те трговине је нелегалан и иде преко вештих домаћих посредника (понегде и уз прећутну сагласност локалних власти), а нико не проверава ни прошлост тих странаца.

Нажалост, овдашњи заступници и посланици немају времена да о томе размишљају, јер су им преча међустраначка препуцавања и лични стандард. А када се прену из „дугог зимског сна“, биће касно. Поготово ако неко од тих странаца крене погрешним путем, у неки нови „свети рат“, као што се неретко дешавало у прошлости!

Слободан Стајић,
Сарајево