Клизи ли Хрватска у нови фашизам и отворене сукобе
Ово што се последњих месеци догађа у Хрватској само је понављање историје у другим околностима, реприза догађаја из 1914, 1941. и 1990. године кад је све почело најпре минорним акцијама а онда све слободнијим демонстрацијама мржње према Србима.
Ратко Дмитровић
Овога пута могућ је и хрватско-хрватски сукоб Верујем да је све више оних којима је јасно да Хрватска клизи у фашизам. Влада Зорана Милановића – човека неспорно добрих намера, особе којој се не може приписати искључивост, нетолеранција, кокетирање са десницом и усташтвом, нетрпељивост према мањинама, антисрпство… ништа од тога – показује своје слабашне потенцијале, неодлучност, млитавост и ово што се сада догађа у Хрватској може, у крајњој консеквенци, да прерасте у грађански рат. Међу Хрватима.
Злу је допуштено да расте Поставка је, свестан сам, прилично храбра, за многе нема утемељење, али тако нешто не би требало искључити. Зашто? Зато што је Злу допуштено да се развија и сада, након што је српско питање у Хрватској решено, Зло ће почети да једе оно што је преостало од целокупне биолошке супстанце државе. Хрватска се никада није обрачунала са усташтвом, никада идеја усташтва није код Хрвата разоткривена до краја, она је по окончању Другог светског рата само персонално обезглављена али идеја је остала, негована по тамним и хладним одајама Католичке цркве, по земљама западне Европе, пре свега Немачке, објашњавана као жарка, тешко контролисана политичка жеља да се има национална држава, брањена причом о Хрватима који су 1941. Године створили своју самосталну државу као реакцију на „српску хегемонију и угњетавање“.
Све док не доживи потпуни пораз у свести хрватског народа усташтво остаје најутемељенији и најгорљивије брањени хрватски национални програм. Свака идеја о самосталној Хрватској, још од Анте Старчевића до данас, у основи има мржњу према Србима. Из те мржње рођена је идеја усташтва, онаква каква се у изведби, крвавој и зверској, показала од 1941. до 1945. године.
Обновљено усташтво блеснуло је 1990. године у Хрватској и то страшно, губаво лице гледамо све ове године, као саставни део политичког и друштвеног живота Хрватске; кроз Туђмана и његове министре (на челу са Гојком Шушаком) кроз Анту Ђапића, његове црнокошуљаше и нацистичке поздраве, кроз „Бљесак“ и „Олују“, константну опструкцију протераних Срба да се врате својим кућама, остваре своја основна права, кроз разне удруге драговољаца, бранитеља, домољуба, кроз стотине хиљада поштовалаца и следбеника Марка Перковића Томпсона… Усташка идеја, оживљена, са новом снагом, осмишљеним акцијама и наступима, прети ових дана и месеци да подели Хрватску на фашистичку и ону другу која није за фашизам, на усташку и антиусташку државу. Која је јача? Која може да победи?
Антисрпска реторика Актуелна догађања у Вуковару и око њега представљају образац почетног деловања усташа. Видели смо то, у детаљ исто, 1990. године; антисрпска реторика, кидисање на „српско писмо“, скидање и разбијање ћириличних натписа и плоча, претње Србима уз поруке да се селе из Хрватске, упирање прстом у комунисте и Југославене као велике противнике сваке изворне хрватске идеје, ћутање хрватске интелигенције и хрватске јавности. Све исто као и 1990. године. Пре тога 1914. и 1941. године. Да не заборавимо; све то се догађа уз стално и предано асистирање Католичке цркве. Ако је неко сметнуо с ума, ваља га подсетити да је прва поворка у Вуковару, покренута са идејом да се ћирилица уклони из тог града, на свом челу имала пет фратара Католичке цркве. Откуда тај и такав ангажман, нервоза, отворено политичко деловање?
Хрватска након дуго времена има председника Владе (Зоран Милановић) који никада нигде није изговорио ниједну реченицу која би могла да се протумачи као офирање са усташтвом. Милановићев однос према Србима је битно другачији од, узмимо, односа те врсте какав је имао покојни Ивица Рачан. Његова политика, она почетком деведесетих и она кад је седео у кабинету који данас припада Милановићу, била је антисрпска. Ово, разуме се, не значи да је Милановић просрпски оријентисан хрватски политичар (таквих у Загребу није било нити ће бити) али он је коректан према Србима, Никада ниједан политички поен није прибрао говорећи нешто против Срба. А могао је, то му ни Срби не би замерили.
Да, и Санадер је долазио Србима у Загребу на Бадњи дан, честитао им са „Христос се роди“ али је већ сутрадан на неком од зборова ХДЗ-а имао бар једну опсервацију која се у основи могла оценити као антисрпска. Слично се понаша и Јосиповић, Милановић је другачији, Милановић је антифашиста и зато је мета Католичке цркве.
Прва велика модерна победа усташтва Усташтво и Католичка црква у Хрвата везани су као нокат и месо. Сви битни људи усташког покрета, још тамо од Јосипа Франка, правог утемељивача усташтва, преко Миле Будака, Павелића, Артуковића, до данашњих букача по вуковарским улицама, изашли су из порте Католичке цркве.
Сви управници логора Јасеновац имали су у својим биографијама уписано бар годину дана, неки и четири, боравка у гимназијама, семеништима Католичке цркве. Међу најмонструознијим злочинцима усташког покрета било је фратара, преко 1400 свештеника Католичке цркве, према подацима Виктора Новака, у систему усташке организације за време Другог светског рата. Један од управника логора Јасеновац, Мирослав Мајсторовић Филиповић, због своје крволочности прозван Фра Сотона, био је свештеник Католичке цркве.
Ко данас може и на који начин да заустави пробуђено усташтво у Хрватској?
Држава се плаши. Милановић је свестан где и са ким живи, зна да репресивним мерама државних апарата ништа неће моћи да уради. Колико он сам, својим ауторитетом у СДП-у и јавности Хрватске – лично политичко и страначко кружење му је млитаво, безидејно – може да допринесе у разобличавању погубности усташке идеологије? Мало. Највећа Милановићева мука лежи у чињеници да огромна већина Хрвата уопште не види нити мисли да је усташтво нешто лоше. Да је другачије, проговорила би та колективна хрватска памет, било би контраповорки по Вуковару и осталим деловима Хрватске. Има ли, осим Игора Мандића, младог лингвисте Мате Каповића, и понеког хрватског новинара, још некога ко би у Хрватској могао да направи фронт према наследницима Анте Павелића?
Пре неколико дана у Вуковару је усташтво однело прву велику модерну победу над, условно речено, „левом Хрватском“. Да све буде интересантније, и горе, ту другу, „леву“, паметнију, цивилизованију Хрватску нису представљали грађани, они који се не слажу са антићириличним оргијањима по граду на Дунаву и у остатку Хрватске, већ Милановић, Јосиповић и неколико министара хрватске владе.
Шта се догодило?
На Дан сећања, или како се већ зове тај дан кад се у Вуковар слегне и до сто хиљада Хрвата, из Дубровника, Сплита, Задра, Сиска, Загреба, Вараждина, Осијека… у жељи да подсети на чин страдања „хрватског Вуковара“ формира се колона која из града крене према споменику на Овчари. Ове године „Стожер за одбрану хрватског Вуковара“ није дао државном врху да им се прикључи па су ови, покуњених глава, мало одвојени, ходали на крају колоне.
Десетак дана пре тога у Градском већу Вуковара хрватска већина изменила је Статут, прогласила Вуковар градом посебног пијетета а у току је прикупљање потписа широм Хрватске са циљем да се службени Загреб присили на расписивање референдума који би донео обавезу да се у Хрватској може говорити само хрватским језиком, писати само латиницом а права националних мањина користити једино у местима где нехрвати живе у проценту од преко педесет одсто. То је отворени покушај легализовања фашизма.
Срби у овој причи имају периферни значај, удар на њих је само увод у сукоб ширих размера, са крајњим циљем отимања власти од Милановића и његових левичара. Ту власт преузеће Хрватска демократска заједница која поново, као и почетком деведесетих, постаје прибежиште најцрњих идеологија, од класичног фашизма до усташтва. Мржња према Србима у Хрватској није необична, није кажњива, подразумева се, често је профитабилна а у овом случају она је само увод у причу, с обзиром да Срби, сведени на три одсто, не представљају ни најмању опасност за хрватску државу.
Зло је пробуђено, јурца Хрватском и тражи начине да завлада целим простором. Српска супстанца је уништена, остали су само Хрвати и Зло ће почети да једе оно што је остало.
