Крњи храм

Виктор Иванчић / Увреде и подметања

О каквоме је облику корупције ријеч када припадници нације постају примаоци мита? Мит се, у најиздашнијим количинама, ових дана испоручује под етикетом "Вуковар". Далеко више од назива града, "Вуковар" је средиште колективне симболичке комуникације, лозинка масовнога дослуха, нека врста екстракт-бренда под којим је сабран готово цјелокупан асортиман легенди о хрватскоме ратном страдалништву, националном поносу, стољетној борби за слободу и непоколебљивој вјери у самосталну и етнички униформирану државу. У практичноме смислу, ради се и о локалитету који по убрзаном поступку од урбанога средишта прераста у национално светиште.

Невоља настаје када се испостави да припадници хрватске нације – дакле примаоци мита - на светоме мјесту не чине апсолутну већину, пошто је пописом становништва регистрирано да нешто више од трећине житеља чине уљези, к томе још из редова традиционално непријатељске етније, којима, према важећим државним законима, такођер припадају нека национална права, макар она била сведена на декор јавних површина и украсно његовање идентитета. Што чинити с таквим загађењем? Како у неадекватним увјетима остварити пројект националне сакрализације? Какво је то национално светиште које неће блистати у пуној националној чистоћи? Коме треба крњи храм?

Парацивилна формација која себе назива "Стожером за обрану хрватског Вуковара" почет ће у недјељу, 17. студенога, прикупљати потписе за расписивање референдума на којему ће се грађани моћи изјаснити јесу ли "за" то да се (ево дословне формулације): "Равноправна службена упораба језика и писма којим се служе припадници националне мањине остварује на подручју јединице локалне самоуправе, државне управе и правосуђа када припадници поједине националне мањине чине најмање половицу становништва такве јединице."

Чином непосредне демокрације, другим ријечима, планирано је рушење постојећег Уставног закона о правима националних мањина којим је - као један од увјета за приступ Хрватске Еуропској унији - зајамчена "службена упораба језика и писма" националним мањинама које у одређеним "јединицама локалне самоуправе" чине трећину или више житеља, да би, након референдумског изјашњавања, тај цензус био подигнут на "најмање половицу становништва".

Почетак операције помно је изабран, јер је 18. студенога у националном светишту заказана помпозна жалобна парада, обиљежавање годишњице пада града, када се уз дефиле државних дужносника и виђенијих политичких грла очекује окупљање великог броја домољуба из свих крајева земље (стожераши су их позвали да "покажу разлику између вуковарске и невуковарске Хрватске"!), па су предводници протућириличног покрета увјерени да ће већину потписа потребних за расписивање референдума сакупити у једноме дану.

Уз то, обзнанили су да ће акција трајати до 1. просинца, што значи да им је намјера предухитрити законске измјене које најављује Влада, и тако се (попут колега из католичког крила који управо кроје Устав по мјери црквене државе и утврђују дугорочну дискриминацију дијела популације с нездравим сексуалним навадама) уклопити у садашњу регулативу, а она је таква да се исход референдума сматра обавезујућим чак и ако изјашњавању приступи један једини грађанин.

Из формулације референдумског питања могу се јасно разабрати практична начела којих су се чланови "Стожера за обрану хрватског Вуковара" и њихови истомишљеници наумили придржавати када је на ствари генерални однос према мањинама, и није искључено да га службено понуде у виду подзаконског акта или барем приједлога стратешких напутака. Та начела су сљедећа:

1) Сматра се да националне мањине у Хрватској уживају сва припадајућа национална права док год та права немају право конзумирати.

2) Национална мањина стјече право на конзумацију националних права тек уколико се у јединици локалне самоуправе оствари као већина.

3) Ускрата права националној мањини, описана под точком 1), подузима се управо због тога да ова не би израсла у већину.

4) Национална мањина која, успркос интенцији описаној под точком 3), у јединици локалне самоуправе постане већина, губи статус националне мањине, те не може уживати права која би јој по тој основи припадала.

5) Национална мањина која, успркос интенцији описаној под точком 3), успркос упозорењу истакнутом под точком 4), те успркос вољи хрватскога народа уписаној под точком разно, у јединици локалне самоуправе ипак израсте у већину, има се сматрати агресором.

6) С агресором се нема о чему разговарати.

(Посебна напомена: Да, прилично је глупо да се нешто зове Уставним законом о правима националних мањина ако он вриједи само тамо гдје мањина чини већину, но то је начин да нагласимо тежњу ка толеранцији, мирољубивоме суживоту, као и преданост еуропским цивилизацијским вриједностима.)

Какав ће џумбус референдумска иницијатива изазвати, сазнат ћемо врло скоро, но засад је важно примијетити да се пакети шовинистичког цинизма редовито сервирају под шифром "Вуковар", да је "Вуковар" постао незаобилазно покриће за дистрибуцију страха и утјеривање мита у кости, а сам град мученик треба се 18. студенога потврдити као централно национално светиште, храм секуларне религије која слави обоготворену нацију.

Већ је у називу фамознога Стожера Вуковар прикладно похрваћен, јер храм, да би послужио квалитетној мобилизацији вјерника, мора плијенити својом чистоћом.

Само у таквоме издању моћи ће испунити ратну сврху каква му је у миру намијењена. "Знат ћемо се одупријети овој агресији као што смо то знали 1991." - поручују из Стожера.

Све се ту одавно схватило: монопол над националним светињама од прворазредне је политичке важности, а национализам као политичка религија и није ништа друго него континуирано одржавање борбене готовости, непрестана хајка на иновјерце и све малобројније националне херетике. Међутим, сада се ради и о борби за више чинове у редовима свећенства.

Могло би се рећи да пали у Вуковару воде узбудљив загробни живот. Тек су својом смрћу - по могућности анонимном - остварили пуни животни смисао и дали несебичан допринос репродукцији вољене нације, премда их нитко није питао за допуштење. Над њиховим костима дефилират ће у понедјељак у обредноме маршу припадници владајуће политичке гарнитуре и њихови љути противници, али и једни и други као скрушени сљедбеници важеће конфесије, одлучни да на светоме мјесту, сваки на свој начин, искажу лојалност заједничком божанству.

Искрено говорећи, није богзна каква утјеха што се једни нуде као питоми вјерници, а други као вјерски фанатици, јер нигдје некога тко би довикнуо да је религија опијум за народ, без обзира на "интензитет доживљаја", поготово када се указује у секуларном издању. Тензије које расту међу завађеним формацијама тичу се прије свега патроната над "Вуковаром", тичу се борбе за превласт над светиштем и контролу симболичког добра.

Владајући, додуше, дјелују помало збуњено, налик су мултиплицираноме министру бранитеља са свим његовим унутрашњим двојбама, па им изгледа ни самима није јасно хоће ли у националном храму бити принијети као жртве или ће им поћи за руком да се ритуалним путем очисте од гријеха, а успут, на патриотској платформи, можда и искамче понеки политички поен. Но нема сумње да се у случају "Вуковара" преплићу поља која су у пристојним друштвима раздвојена, религија и политика, наиме, мит и корупција.