Зашто Срби не знају језик комшија мањинаца

Ратови на простору бивше Југославије јесу завршени, али су националне тензије и даље јаке. Оне се, између осталог, огледају и у томе што све мање познајемо језике својих првих комшија.

На територији где становника мањинске заједнице има у већем броју него српског живља, нико не показује претерану заинтересованост да научи језик оног другог. Свог првог комшије. Једини ретки примери су Сента и Кањижа са околином, где претежно живе Мађари. И они и Срби подједнако добро знају језике једни других. Али то већ није случај у Сомбору, Новом Саду или Суботици.

Како је некада било а како је данас, објашњава Милорад Пуповац, председник Српског националног већа у Хрватској, али и професор лингвистике на Филозофском факултету загребачког Свеучилишта. Социолошка и социолингвистичка истраживања о томе колико познајемо језике народа са којима живимо у истој држави нису рађена на овим просторима, те наш саговорник говори из личног искуства и истраживачког сазнања.

- На основу мојег искуства у обиласку бивших југославенских земаља, па онда и Србије, значајно се смањила двојезичност са језиком, како се то некад говорило, животне средине. Све мање Срба говори мађарски у Војводини, албански у срединама гдје су Албанци већина, али неријетко и обрнуто. На Косову све мање Албанаца говори српски. Тако хисторијске регионалне двојезичности, поготово обостране двојезичности, опадају, а расте и шири се двојезичност са енглеским. Дакле, језик својих сусједа све мање знамо, а језик глобалне комуникације све више. Изузетак су средине попут Истре у Хрватској, у којој се одржава хрватско-талијанска и талијанско-хрватска двојезичност. Језичка толеранција види се и у појединим местима у Војводини - истиче Пуповац.

Наш саговорник сагласан је са тезом да су се "комшије" различитих националности боље споразумевале у време СФРЈ, а да су данас све мање заинтересоване да науче језике других националности. Томе су, како објашњава, допринеле етноцентричне или етатистичке језичне политике "које не признају језичне разлике, а ако их признају, онда их настоје не његовати и имати активну политику промоције домицилне двојезичности".

- Постјугославенске језичне политике су претежно нетолерантне и искључиве, потпуно супротне природи самог језика као средства споразумијевања. Постјугославенске језичне политике су политике неспоразума. У нетолеранцији према разликама и у форсирању идентитетске или државне улоге језика сва је улога тих политика. Зато оне нису само лоше за језичне мањине, већ су лоше за говорнике већинских језика, јер их држе таоцима њихових идеологизираних и нефункционалних језичних политика - истиче Пуповац.

Да смо се некада боље разумели, сагласна је и Викториа Радић са Катедре за хунгарологију Филолошког факултета Универзитета у Београду.

- У Војводини српски грађани ретко познају мађарски језик, сем у Сенти и Кањижи и у околним селима, која су изразито мађарска насеља. Али то већ није случај у Сомбору, Новом Саду или Суботици. Супротно томе скоро сви војвођански Мађари знају српски, а многи су двојезични. Међутим, некада у Војводини није била реткост да су људи говорили три језика, српскохрватски, немачки и мађарски - истиче Радић. Према њеним речима, у образовном систему би требало неговати језик околине и требало би се трудити да деца науче што више и о култури других народности, мањина и народа.

- Политичке партије и културне организације требало би да одбију етничку затвореност. Требало би помоћи и књижевним преводиоцима, који немају довољно могућности за публикацију својих превода, а штампа би у већој мери морала да буде двојезична - наглашава госпођа Радић.

Језик у функцији националних идеологија

- Промоција језичних разлика би требало да јавно учини видљивим језичне разлике. На примјер, ћирилицу у Хрватској или српски у Црној Гори, или албански на југу Србије. И требало би да то буде макар симболички видљиво у језичном образовању. Ревизија језичних политика требало би да иде у правцу ослобађања језика од смртног загрљаја идентитетске функције у циљу развијања његове комуникацијске функције. Наша језична образовања примарно су национално-идентитетска, у функцији националних, идентитетских идеологија, а насушна је потреба да се језично образовање развије за потребе сувременог јавног и интерперсоналног комуницирања. Вријеме је да се дјецу престане гњавити тиме што је наше што њихову у језику и да их се почне учити сувислој вјештини писања и говорења, разговарања и расправљања, образлагања и аргументирања - каже Милорад Пуповац.