Ћирилица раздора

Градско саобраћајно предузеће у Новом Саду заменило је натписе на показивачима правца на градским аутобусима из латиничних у ћириличне.

Марија Ђорђевић

Први човек Новог Сада Милош Вучевић изјавио је да „ћирилизација” превоза „никог не угрожава, јер је нормално да сви у Србији знају ћирилицу”.

Предлог да натписи буду дати на оба писма Вучевић коментарише као „технички немогућ”.

Ћирилица је у Новом Саду била главна вест и када је прошле године смењен Ласло Блашковић, дотадашњи директор Културног центра Нови Сад, између осталог, и зато што је натпис на овој институцији био латиничан.

Политичар из Демократске странке Србије изјавио је „да ће појава овог писма бити занимљива и за туристе који нас последњих година у великом броју посећују”.

Слажемо се да ћирилица може бити занимљива странцу, али пре свега као форма. Као путоказ за сналажење може само да створи конфузију сличну оној која задеси грађанина Србије у Мађарској или у Грчкој.

Ћирилично писмо све више се уплиће у политику и постаје повод за нове размирице. Док се у Србији латиница некако више доживљавала као хрватско писмо, дотле су Хрвати ћирилицу гурали под „српски тепих”.

Ипак, у новембру прошле године у Хрватској академији знаности и уметности одржан јеМеђународни научни скуп „Хрватска ћирилична баштина” поводом 500. годишњице штампања прве хрватске књиге на ћирилици.

Аргументи тамошњих лингвиста сводили су се на објашњење да је „од 11. до 18. века на великим деловима хрватске територије становништво своје културне потребе изражавало и ћирилицом, као и да су се на средњoвековним каменим споменицима мешале глагољица и ћирилица”.

Стигле су потом оштре реакције из Србије. Лингвиста Милош Ковачевић позива да се присетимо закона о забрани ћирилице за време Независне Државе Хрватске.

Гужва је настала и када је овог јануара стигла вест да је директор Туристичког бироа Широки Бријег Грго Микулић, „песник, књижевник, клесар, етнолог и љубитељ старина”, исклесао у камену 12 ћириличних слова и намерава да исклеше још 15...

И док се на месту, за које се везује покољ Срба 1941. године клеше ћирилица, дотле неколико стотина грађана протестује у Вуковару због намере да у том граду буде службено уведена употреба српског језика и ћириличног писма.

Грађани некадашње Југославије били су привилеговани због чињенице да равноправно користе два писма.

И као што је након распада Југославије од српскохрватског настало више посебних језика па то одавно није лингвистичко него чисто политичко питање, тако је и са ћирилицом и латиницом.

Енергију, коју трошимо на расправе о доминацији једног или другог писма, на напрасно својатање ћирилице или на страх од њеног затирања, могли би, за почетак, да усмермо на описмењавање око 240.000 неписмених у Србији, односно око 70.000 таквих у суседној Хрватској.

Марија Ђорђевић