Иван Клајн: Држава и таблоиди руше српски језик

Када је реч о бризи за српски језик, занемарено је, нажалост, све. Одговорни смо сви, и ми језичари, и наставници, и лектори, и понеки писци, али је несумњиво главна одговорност на држави и на медијима.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" лингвиста и академик професор др Иван Клајн.

- Данас су Срби из Хрватске одувани "Олујом", а у Црној Гори их сматрају за антирежимски елемент, па је разумљиво што им је језик угрожен. У исто време је угрожен и у самој Србији, државном небригом - додаје Клајн, којем је недавно припала још једна награда у борби за његовање српског језика. Овога је пута лингвисти, чија су најзначајнија дјела "Речник језичких недоумица", "Утицаји енглеског језика у италијанском", "Творба речи у савременом српском језику" и "Италијанско-српски речник" Матица српска додијелила повељу за укупни допринос његовању српске језичке културе.

* ГЛАС: Матица српска додијелила Вам је повељу за укупни допринос његовању српске језичке културе. Шта је највише занемарено када је ријеч о бризи за српски језик? Ко је најодговорнији за лоше стање у тој области?

КЛАЈН: Занемарено је, нажалост, све. Одговорни смо сви, и ми језичари, и наставници, и лектори, и понеки писци, али је несумњиво главна одговорност на држави и на медијима. Сигурно знате да се у Србији за културу издваја мање средстава него икада, да су скоро сви музеји у Београду затворени, да већина листова, телевизија и радио-станица о култури не каже ни реч, да неки градови немају ниједну књижару, а да београдске књижаре продају књиге о кувању и мемоаре турбо-фолк звезда. Моја посебна примедба држави и Министарству просвете Србије, коју понављам годинама без икаквог одјека, јесте што су дозволили да у средњој школи уопште не буде наставе српског језика (званични назив предмета је "српски језик и књижевност", али се предаје само књижевност). То је зачарани круг, јер из такве школе излазе млади новинари који немају потребну језичку културу, а онда се та њихова некултура, пре свега преко комерцијалних телевизија, преноси међу нове генерације. Држава о томе не води баш никакву бригу, иако се зна да данашња омладина не формира свој језик и стил читајући класике српске књижевности, него слушајући говор са малог екрана и читајући таблоиде, блогове, сајтове, твитове и како се већ не зову, где полуписмени људи расправљају међу собом, а нема ни уредника ни лектора да поведе бригу о језичкој правилности.

* ГЛАС: Како коментаришете то да се у широј употреби све више користе стране ријечи, најчешће енглеске, а да занемарујемо богатство српског језика?

КЛАЈН: "Англохолизам", како га је назвао лингвиста Твртко Прћић, данас је бољка од које пате све нације света. То је цена која се мора платити за чињеницу да најзад имамо један светски језик, употребљив за споразумевање у целом свету (будући да покушаји са вештачким језицима као што су есперанто или интерлингва нису успели). При том неке нације реагују неодмерено, пуристички, настојећи да замене баш сваку страну реч, па и оне распрострањене и свима знане. Ми смо од тога заштићени захваљујући лошем примеру Хрвата: сигурно нећемо бити у искушењу да уместо "бестселер" кажемо "успјешница", уместо "софтвер" - "напудбина", уз разне друге "опходње", "зракомлате", "велепосланике" и тако даље. То ипак не значи да треба да се опустимо и мирно прихватимо сваку енглеску реч која се појави. Да имамо више свести о матерњем језику и више бриге о стилу и изражавању, не бисмо допустили да "имплементација" постане помодна реч за остварење или спровођење, да имамо "менаџмент" уместо управе, да се говори о тиражу од "десет хиљада копија" уместо примерака, или да "кратка прича", буквални превод од "схорт сторџ", потисне нашу реч приповетка.

* ГЛАС: Чињеница је да је много мање ћириличних него латиничних натписа на јавним мјестима у Србији и Републици Српској. Да ли је то један од корака којима се ћирилица свјесно ставља у запећак?

КЛАЈН: Делимично свесно, више несвесно, из навике и непоштовања традиције. Ја не верујем у оне теорије о организованој кампањи против ћирилице коју воде комунисти, домаћи издајници, Ватикан, Брисел или не знам ко други. Двоазбучје је наша историјска несрећа, клопка у коју смо постепено упали. После 1918. Срби су открили да могу свој језик писати латиницом, као и Хрвати. Почели су да објављују књиге и новине на латиници, полако па све више. Нису размишљали о томе да се двоазбучје не може вечито одржати, да га ниједан други језик у Европи нема. Нису схватили да ће латиница почети да истискује ћирилицу, јер има далеко ширу примену, јер је потребна за стране језике, за математичке и друге формуле, за интернет, за аутомобилске регистрације и тако даље, док српском ћирилицом можете да пишете само српски. Сад смо дошли до тачке када ћирилицу морамо да чувамо, да је спасавамо, као што се чувају културна добра, као што се природа спасава од загађења - а то није нимало лак посао.

* ГЛАС: Вијест да ће се ћирилично писмо увести у Вуковар изазвала је негативне реакције у Хрватској, а у Загребу је одржан протест под називом "Не ћирилици у Хрватској". Како коментаришете овакве реакције?

КЛАЈН: Наравно, то је примитивни шовинизам и ксенофобија. Могли бисте све јавне натписе широм Хрватске да дуплирате ћирилицом, то нити би побољшало стање Срба у Хрватској, нити би угрозило иједног Хрвата. При том је занимљиво да се та мера најављује из политичких разлога, као знак да Хрватска поштује европске стандарде о мањинским језицима, а заправо уопште није реч о томе. Као што је истакла проф. Сњежана Кордић (због таквих ставова анатемисана у хрватској јавности), мањински језик у Хрватској може бити мађарски или италијански, али српски и хрватски су један исти језик у две варијанте, писан на два писма.

* ГЛАС: Да ли је парадокс да је српски језик најугроженији, иако су од њега настали други политички језици?

КЛАЈН: Смешно је (и тужно) то са "политичким" језицима. Двојица или тројица колега, који нису југоносталгичари, рекли су ми да тек сад схватају колико је све било природније и нормалније у годинама после Другог светског рата. Званични назив језика је био српскохрватски (како се зове и у светској славистици, још од 19. века), што су Срби скраћивали у српски, а Хрвати у хрватски, и то никоме није сметало. Да је неко тада рекао да постоји "босански" и "црногорски" језик, послали би га у основну школу, ако не у лудницу. Потом је Партија, после Новосадског договора, почела да се мршти на називе "српски" и "хрватски" мада је "српскохрватски" научни термин предугачак за употребу у свакодневном говору. Кад је пао Берлински зид, ситуација се преокренула и проглашена је парола (без икаквог основа у чињеницама) да "сваки народ има право да свој језик назове својим именом". Данас су Срби из Хрватске одувани "Олујом", а у Црној Гори их сматрају за антирежимски елемент, па је разумљиво што им је језик угрожен. У исто време је угрожен и у самој Србији, оном државном небригом о којој сам већ говорио.

* ГЛАС: Велики дио свог рада посветили сте преводима. Колико лоши преводи уништавају изворна дјела?

КЛАЈН: Давно сам престао да читам преведене књиге, због професионалне деформације: увек се питам како ли то гласи у оригиналу, и онда ми читање више није забавно. Ипак верујем да су од свих превода најгори они титловани на телевизији, било да је реч о филмовима, о серијама или о документарним емисијама. Читаоци који знају енглески више пута су ми из титлова слали читаве збирке апсурдних грешака насталих услед неразумевања енглеских речи и идиома. Уз то, ТВ преводиоци немају благог појма о правопису ни о граматици српског језика.

* ГЛАС: Ваш "Речник језичких недоумица" доживио је једанаест издања. Такође, постоји и електронско издање. Јесу ли дигиталне књиге најбољи пут до читалаца у савременом добу?

КЛАЈН: Биће да јесу, јер видим да је све више људи, поготово међу најмлађима, којима читање са хартије и писање по хартији делују архаично, отприлике као кад би од вас неко тражио да пишете гушчијим пером по пергаменту. Важно је да се писменост чува, па на каквој год подлози то било. Пре четири деценије, кад су касетофони били последња реч технике, било је "пророка" који су тврдили да је то крај писаног језика, да ће се убудуће све информације преносити и чувати само у виду снимљеног говора. Развој компјутера је показао да нису били у праву.

Лексикографски завод

* ГЛАС: Дали сте приједлог да Србија оснује лексикографски завод, који би допринио очувању језика. Да ли се језик може очувати уз подршку институција?

КЛАЈН: Једино уз подршку институција и може, само ме немојте питати како ће то бити и када ће бити. У данашњим условима, када се светска економска криза, којој нико не види крај, укршта с одумирањем наше привреде и са сплетом овдашњих политичких криза, језичка култура никоме није најпреча брига.