О (не)писмености српске нације

У два-три на­пи­са об­ја­вље­на у овој ру­бри­ци из пе­ра ком­пе­тент­них по­зна­ва­ла­ца про­бле­ма­ти­ке те­ма је пи­сме­ност, од­но­сно не­пи­сме­ност код нас.

Драган Стојановић

Ауто­ри су скеп­тич­ни у по­гле­ду да­љег уна­пре­ђе­ња, па чак и одр­жа­ња са­да­шњег ни­воа пи­сме­но­сти срп­ског на­ро­да. Љу­ди се из­гле­да ми­ре са не­пи­сме­но­шћу, као и уоп­ште са не­кул­ту­ром као ду­хов­ним ста­њем код нас. На сва­ком ко­ра­ку чо­век је су­о­чен са при­ме­ри­ма ја­ва­шлу­ка, не­бри­ге, не­ма­ра, те ба­ха­то­сти у по­на­ша­њу и дру­гих зна­ко­ва мен­тал­не де­пре­си­је, асо­ци­јал­но­сти, мо­рал­ног им­бе­ци­ли­зма итд. Ни у је­зи­ку се не оче­ку­је ни­шта бо­љи од­нос пре­ма ре­ду и ра­ди­но­сти.  

„Не­пи­сме­ност и по­лу­пи­сме­ност” – упо­зо­ра­ва проф. В. Бр­бо­рић – „да­нас је ви­ше не­го очи­глед­на, али је све ма­ње оних ко­ји­ма то сме­та.“ На пр­ви по­глед чуд­но је да на­род са нај­лак­шим пра­во­пи­сом на све­ту има те­шко­ћа са пи­сме­но­шћу. Је­дан од за­кљу­ча­ка био би – и је­сте у тек­сто­ви­ма о ко­ји­ма је реч – да је на­ше школ­ство та­ко сла­бо и не­у­ре­ђе­но да по­ла­зни­ци не до­би­ја­ју ни­ка­ква ква­ли­тет­на зна­ња, па ни она ко­ја се ти­чу еле­мен­тар­не пи­сме­но­сти. Бр­бо­ри­ће­ва ис­тра­жи­ва­ња, на­жа­лост, не­по­бит­но по­ка­зу­ју да школ­ски си­стем и ни­је да­ле­ко од ово­га што ус­твр­ди­смо. Учи­те­љи, па чак и на­став­ни­ци је­зи­ка, ни­су до­вољ­но до­бро обра­зо­ва­ни за ду­жно­сти ко­је оба­вља­ју. У си­ту­а­ци­ји ка­да се са ку­пље­ном ди­пло­мом и до­брим ве­за­ма си­гур­ни­је до­би­ја ме­сто у шко­ли не­го са до­брим пре­по­ру­ка­ма про­фе­со­ра сим­бо­ли­зо­ва­ним у оце­на­ма у ин­дек­су – ни­ка­кав се бо­љи­так не мо­же оче­ки­ва­ти ни у ско­рој бу­дућ­но­сти. 

 „Ве­ћи­на љу­ди” – пи­ше проф. Р. Дра­ги­ће­вић – „же­ли да се из­ра­жа­ва у скла­ду са нор­мом ма­тер­њег је­зи­ка, јер је не­го­ван је­зич­ки из­раз од­у­век био огле­да­ло обра­зо­ва­но­сти и пре­сти­жа.“ И да­ље: „Љу­ди се тру­де да уна­пре­ђу­ју сво­ју је­зич­ку кул­ту­ру и тај про­цес се на­ста­вља и на­кон за­вр­ше­ног шко­ло­ва­ња. Ни­ко од нас ни­је до­вољ­но је­зич­ки обра­зо­ван да не би мо­гао и да­ље ра­ди­ти на уна­пре­ђи­ва­њу сво­је је­зич­ке кул­ту­ре, јер је са­вр­шен је­зич­ки из­раз не­до­сти­жни иде­ал.“ Сва­ка­ко, шко­ла је са­мо је­дан од об­ли­ка сти­ца­ња зна­ња и спо­соб­но­сти људ­ских. Ни­су уза­луд ста­ри­ји гра­ма­ти­ча­ри пре­по­ру­чи­ва­ли да се чи­та­ју до­бра књи­жев­на де­ла, јер је у њи­ма, сем сли­ке жи­во­та, са­др­жан и нај­у­зор­ни­ји је­зик сва­ког на­ро­да. Онај ко­га при­вла­чи и уз­бу­ђу­је књи­жев­ност, не мо­же про­ћи ни ми­мо је­зи­ка ко­јим је она пи­са­на. Та­ко се сти­че и (што би ре­кли ста­ри) „угла­ђа­ва” и је­зик по­је­дин­ца. 

Но ва­ља се се­ти­ти да ни­су сви скло­ни чи­та­њу и слу­ша­њу ле­пе ре­чи, ни­ти их за­ни­ма да се упо­зна­ју са ви­шим об­ли­ци­ма би­ло прак­тич­ног би­ло ду­хов­ног жи­во­та. Та­кви по­је­дин­ци вр­ло ра­до по­се­жу за кри­ти­ком и не­ги­ра­њем све­га што је из­над њи­хо­вог сто­ма­ка. Кул­ту­ра, чак и у нај­е­ле­мен­тар­ни­јим ви­до­ви­ма, њи­ма је стра­на. Леп ма­нир и из­раз ни­је им до­вољ­но јак да по­ни­зе са­го­вор­ни­ка или уз­диг­ну се­бе, да да­ју из­ра­за за­до­вољ­ству због си­то­сти и ви­со­ког на­по­на те­ле­сне сна­ге. Угла­ђен го­вор до­жи­вља­ва­ју као сла­бост, а до­те­ран на­чин пи­са­ња – као не­по­треб­но ро­бо­ва­ње дог­ми. „Мно­го ко­ри­сни­ка дру­штве­них мре­жа” – опо­ми­ње Р. Мар­ко­вић – „не­ма ни еле­мен­тар­ну је­зич­ку кул­ту­ру. Уме­сто да се по­тру­де да је стек­ну или уна­пре­де, они се за­ла­жу за пра­ва не­пи­сме­них...“ 

„Пре­ја­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти”, оштро про­те­сту­је М. Да­ној­лић. „На­уч­не и про­свет­не уста­но­ве по­вла­че се пред не­зна­ли­ца­ма или су па­ле под њи­хо­ву власт.“ И не са­мо то, не­го је не­зна­лач­ка и иг­но­рант­ска ру­ка по­се­гла да ин­сти­ту­ци­о­нал­но уни­шти шко­лу и на­у­ку, ба­цив­ши је под оп­шти ки­шо­бран ко­руп­ци­је и не­по­ти­зма. Док ми ја­ди­ку­је­мо над суд­би­ном на­у­ке и кул­ту­ре, на­уч­не и про­свет­не уста­но­ве пу­не се не­спо­соб­ни­ма и не­до­у­че­ни­ма, ко­ји све ви­ше ди­жу гла­ву и пре­у­зи­ма­ју власт (По­зна­јем ди­рек­то­ра шко­ле ко­ји исме­ва за­кон про­да­ју­ћи рад­на ме­ста у сво­јој шко­ли за до­бре па­ре, и чак по­ма­жу­ћи пла­ти­ша­ма да ку­пе ди­пло­ме. По­зна­јем мла­дог чо­ве­ка, на дру­гој стра­ни, ко­ји се за­ре­као да ће сте­ћи ди­пло­му не про­чи­тав­ши ни је­дан је­ди­ни ред из про­пи­са­не струч­не ли­те­ра­ту­ре, ни­ти по­се­тив­ши и је­дан час пре­да­ва­ња.) 

Шта у та­квим при­ли­ка­ма ва­ља да чи­ни не­ка­да ви­ђен, а да­нас по­ни­жен и на мар­ги­не са­те­ран гра­ма­ти­чар и је­зич­ки нор­ма­ти­ви­ста? Да ли да се пре­да и да чи­сто фор­мал­но, ло­ве­ћи хо­но­ра­ре, „про­пи­су­је” пи­шу­ћи не­ком­пен­тент­не уџ­бе­ни­ке је­зи­ка и ком­пли­ко­ва­не и не­чи­тљи­ве пра­во­пи­сне при­руч­ни­ке – ка­кви ко­ла­ју по књи­жа­ра­ма и пу­не и она­ко пре­пу­не деч­је тор­бе па­пи­ри­ма ко­је ма­ли­ша­ни, при­ти­сну­ти де­се­ти­на­ма ки­ло­гра­ма па­пи­ра, че­сти­то и не гле­да­ју – нај­ви­ше за­то што им се не ну­де у ко­ли­чи­на­ма ко­је је мо­гу­ће са­вла­да­ти? 

Оно што нај­хит­ни­је ва­ља учи­ни­ти је­сте кон­ци­пи­ра­ти про­гра­ме и из­ра­ди­ти уџ­бе­ни­ке и при­руч­ни­ке ко­ји при­сто­је љу­ди­ма, а не ди­но­са­у­ру­си­ма... 

Ов­де на пр­вом ме­сту ми­слим на пра­во­пис, ко­ји за са­да на не­ко­ли­ко сто­ти­на стра­ни­ца ну­ди хи­ља­де пра­ви­ла ко­је ни­ко жив не мо­же, а ни­ко па­ме­тан не­ће да учи на­па­мет. Ва­ља се да­кле са ди­но­са­у­ру­ског вра­ти­ти на пра­во­пис нај­лак­ши на све­ту, ка­ко га је за­ми­слио и у на­сле­ђе оста­вио ге­ни­јал­ни Вук, а ко­ји су бу­квал­но упро­па­сти­ли „уче­ни” про­фе­со­ри утр­ку­ју­ћи се ко ће се сна­жни­је на­мет­ну­ти све­ту сво­јим го­ле­мим „зна­њем”. 

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (у пен­зи­ји)

Др Ра­до­је Си­мић