Сумрак ћирилице је проблем читавог друштва

Слободан Јелесијевић, професор нишког Факултета уметности, графички дизајнер и илустратор

Поред богате историје и традиције, укусне кухиње, крсне славе и ината, један од великих српских брендова несумљиво је ћирилично писмо, уз које се равноправно користи и латиница. Многи тврде да богатство нашег језика, управо, почива у употреби два писма. Међутим, постоји и она друга струја која сматра да употреба ћирилице и латинице не чини српски језик бољим од других, већ напротив - компликује га. Иако ћирилица дуже живи међу Србима, током последњих деценија, латиница узима превласт у нашем јавном животу, што није добро за језичку културу коју треба да негујемо. Разговарали смо са Слободаном Јелесијевићем, професором нишког Факултета уметности, графичким дизајнером и илустратором, који нам је рекао више о употреби ћириличног и латиничког писма.

• Слажете ли се са тврдњом да богатство српског језика почива у коришћењу два писма или мислите да је једно сувишно?

- Гледано са културолошке стране, употреба ћирличног и латиничног писма, свакако да српск и језик чини посебним. Друга ствар је што ми не знамо то да искористимо у нашу корист. Употреба писма нам је постала средство за политичке, националистичке обрачуне и етикетирања. Према мом мишљењу, питање употребе ћирилице је чисто културолошко и естетско питање и тако га треба посматрати и решавати.

• Које од писама најчешће користите у свом послу?

- По образовању, ја сам графички дизајнер и професионално сам заинтересован за писмо. Оно је врло значајан и обавезан елеменат у графичким комуникацијама, тако да користим оба писма према захтеву наручиоца посла. Развој цивилизације је управо почео са проналаском писма и оно представља једно од епохалних открића човечанства. Од оснивања сајта, првог те врсте на подручју бивше Југославије, за пројектовање типографског писма, мој син и ја се доста озбиљно бавимо проблематиком писма. Да смо озбиљни у овом послу показује велики број наших радова објављених у иностраним књигама, каталозима, календарима и на разним специјализованим, стручним сајтовима. Од око 40 писама, мањи број садржи и ћириличне карактере. Једно типографско писмо које сам радио са америчком компанијом „ITC“ садржало је и ћирилицу. Нису је објавили зато што нема заинтересованог тржишта и комерцијално није интересантно.

• Сматрате ли да српско ћирилично писмо доживљава свој сумрак?

- Као што сам рекао ово је културолошки проблем, проблем државе. Ту појединац или нека група људи не може бог зна шта да уради. Установа, можда најодговорнија за решавање овог проблема, је Министарство културе Србије, које несмотреношћу постаје промотер ове конфузије што се тиче ћирилице. У знамењу своје установе (министарство културе) уводи латиничне карактере у ћириличне, тако да постаје иницијатор употребе тзв. лажне ћирилице као „ТИ СИ ЧОВЕК ОД ИДЕЈЕ“ која још више збуњује, па ће се, можда, у будућности тврдити да наша ћирилица није оваква каква је сад, већ да има и латиничне карактере. У социјалистичкој Бугарској постојао је институт за ћирилицу. Значај тог института види се и данас и није нимало чудно што се они не одричу своје ћирилице.

• Према Вашем мишљењу, колико су данас потребни и значајни српски национални симболи?

- Плашим се да наши национални симболи, од Другог светског рата, добијају само негативна значења. Мислим да су пројектанти новог друштва свесно то радили зарад братства и јединства. Тако да је и ћирилица, изједначавајући је са шубаром и брадом, постала кључни симбол српског национализма. Нажалост, овакав приступ је био прихваћен и од неких Срба. На студијама, колегиница из Хрватске у разговору ми је, спонтано и не са неком намером, рекла да не воли ћирилицу. Тако је и сада и то нам говори како доживљавају један наш национални симбол, који нема ништа са политиком. Требаће нам доста времена и напора да исправимо наше грешке из прошлости.

• Сведоци смо изјава појединих лингвиста и челника политичких партија, који заговарају став да је ћирилица симбол српства, а да је употреба латиничног писма једнака националној издаји. Шта мислите о коришћењу језика у политичке сврхе?

- Има ту и политичког и, сасвим мало, културолошког приступа проблему, као и недовољно познавање историје настанка и развоја ћирилице. Ћирилица није само српско и словенско писмо, то је пре свега Византијско, православно, писмо које је настало у Симеоновој Бугарској. Осим словенских држава на Балкану, ћирилица је била у употреби и у Румунији до 19. века. Такође, Руси и бивше земље СССР које нису словенске, употребљавају ћирилицу. Многи корисници програма за слагање текста, када изаберу тзв. курзивна, коса слова добију неке карактере, попут т, п, г, д који по свом изгледу не припадају српској ћирилици. То су карактери које је увео руски цар Петар Велики, крајем седамнаестог века, када је радио реформу ћирилице.

Када се радила стандардизација „OpenType“ формата, на кодним таблицама УНИКОД-а, на којој се налазе сви језици на свету, није тражено место за наше ћириличне карактере. Сматрали смо да то није важно. На њима се налазе само руски и карактери других ћирилица које је она предложила, па тако имамо и неки наш. Другим речима, српски карактери се не налазе у свету дигиталних писама.

Из истог разлога, немамо српску већ хрватску латиницу као дигитални запис. Осим што нам је угрожена ћирилица такође је угрожена и наша латиница. Она је постала хрватска и у будућности, све наше књиге, које су писане латиницом, биће књиге које су писане хрватским писмом.