Ћирилица одавно уклоњена подно Срђа
„Дневник” на лицу места: Пред дубровачким графитом „Србе на врбе“
У Дубровнику се на православном храму Светог Благовештења, у близини главне градске улице Страдуна, почетком недеље указао графит „Србе на врбе“, у време када је у хрватском граду Вуковару покушано постављање двојезичних табли са ћирилицом које су изазвале протесте а покушано је и њихово насилно уклањање. Графит је био исписан крупним словима на зиду с леве стране од улаза у порту. Увредљива и мрзилачка порука прекречена је у четвртак, уверио се и писац ових редова.
У Дубровнику је, иначе, једина табла на два писма постављена на здање Црквене православне општине у којем је и Музеј икона.
У први мах пред графитом мржње „Србе на врбе“ случајни намерник може да помисли да је у питању остатак прохујалих ратних збивања из не тако давних дана распада Југославије, али убрзо постаје јасно да је графит освануо као одјек протеста у Вуковару. А у древној вароши подно Срђа, чијој су историји и напретку Срби несумњиво дали огроман печат, ћирилица је одавно уклоњена.
- На подручју Дубровачко-неретванске жупаније данас има око 2.500 Срба, а на бирачком списку када се изда за гласање на њему је 2.868, што би значило да би нас требало бити преко три и по хиљаде - каже за наш лист председник Већа српске заједнице у Дубровнику професор др Милорад Вукановић, затечен у порти православног храма. - Бројке су неуједначене, јер има људи који нису добили папире, али има и оних с папирима који овде не станују, па је у пракси шароликост велика. Према Уставу Републике Хрватске, такође и по Уставном закону из 2002. године, организовани смо у Веће српске националне мањине града Дубровника са 15 чланова, такође и веће у Метковићу, а на нивоу жупаније веће има 25 чланова. Програм рада је неговање културе, а финансирају га град и жупанија у границама својих могућности. Имамо право и могућност да суделујемо у медијима, али је питање колико смо организовани па да користимо оно што нам закон пружа.
Срба нема у градској и жупанијској власти, што је резултат централизма, или више етноцентрализма, који вуче корене из 90-тих година. Али, с обзиром на прописе надамо се ипак да ће ситуација бити другачија, а и обавеза је да се промени набоље, због Поглавља 23 где ЕУ инсистира на томе, а Хрватска је обавезна и према Савету Европе. На овом подручју је 1991. године живело 5,5 посто Срба, сада нас је два до два и по посто, што је у пракси прилично тешко одредити.
Вукановић подсећа на то да графити „Србе на врбе“ и други с порукама мржње нису од јуче: познати су још из времена доминације Аустрије на овим просторима. Аустрија се сматрала заштитницом католицизма и имала империјалистичке тежње на Балкану, којима су највећа препрека били Срби, а нарочито повезивање и сарадња Срба и Хрвата. Управо у Дубровнику је 1878. године дошло до раздора Народне странке коју су чинили и Срби и Хрвати, око питања Босне и Херцеговине.
- Питање национализама је још увек прилично присутно, мада је политички доста потиснуто. Национализам треба побеђивати и победити у првом реду аргументима и емоционално. Онда би и националисти, хтели - не хтели, објективније и самокритичније сагледавали ствари које оптерећују односе. Сада је националиста изузетно популаран због тежњи и идеја које заступа, а зна се чему то води – највише штети властитој нацији. Није то само питање графита мржње, него и одбијање ћирлице, као нашег писма. Несхватљиво је правити штету другом, а још је несхватљивије сам себи - сматра Вукановић.
Вукановић је професор историје и филозофије. Радио је у дубровачкој гимназији и Поморском факултету, а 1990. је завршио у затвору јер је био политички ангажован. После домовинског рата и осамостаљења Хрватске, пензионисан је са 21. годином службе.
- Последња два ћирилична слова су уклоњена са куће Ристе Шуковића, поред хотела „Белави“, направљена 1934. године. Шуковић је био православни свештеник у Дубровнику, солунски добровољац. Изнад улазних врата у кућу писало је само „Р. Ш. 1934“, што су били иницијали власника и година градње куће. То су била два последња слова ћирилице уклоњена 2006. године. Остало је уништавано још много раније - предочава Вукановић.
У туристичкој тури обиласка Дубровника налазе се и Српска православна црква Светог Благовештења и музеј икона. Црква је завршена и освештана 1877. године, а њена градња планирана је још 1849. Међутим, јавили су се проблеми око места изградње храма. Најпре је планирана градња на месту некадашње куће Вучетића или Гоце из Трстеног, коју је купио велики добротвор Српске православне цркве Божо Бошковић, али то власти нису дозволиле. Онда су у комшилуку купљене три куће, па је након њиховог рушења почела градња 1869. Испоставило се да је терен нестабилан, па су градитељи морали да посеку 1.700 борових и чемпресових стубића на Мљету, допреме их и побију у земљу, што је отегло градњу. Пре овог храма, постојала је и црква на Посату, изван зидина старог града, називаном и Руска капелица, на имању великог дубровачког трговца, политичара и добротвора Саве Рагузина Владиславића, повереника Петра Великог. У његово име је учествовао у разграничењу између Русије и Кине, такође и између Истре и Црне Горе, у време када је део Херцеговине с Никшићом припао Црној Гори. Када се градила црква Светог Благовештења у Дубровинику је било 280 српских домова, али се број све више повећавао.
- За Дубровиник и околину карактеристично је нешто чега другде нема – овде је био и велики број Срба католика - указује Вукановић. - Када се на источном делу, па и Херцеговини, каже Србин католик, мисли се да су то били Срби православци па примили католичанство. Међутим, Срби католици у Дубровнику никада нису били Хрвати, него Дубровчани који су с јачањем националне свести у 18. и поготову 19. веку остали по националности Срби католичке вероисповести.
Највећа кућа на Гундулићевој пољани где је сада Хотел „Белави“, била је кућа Меде Пуцића, који је био Србин католик, као и велики број тадашњих интелектуалаца и виђенијих Дубровчана. Они су давали велику помоћ, па је овде 1909. године формирана и Матица српска. Постојало је и Српско културно уметничко друштво „Слога“ од 1884. и низ српских друштава и заклада. Велика је била повезаност са залеђем у то време, али и још у средњем веку, са Босном, Србијом...
Градоначелник Вуковара: Ово су ми најтежи дани у животу
Градоначелник Вуковара Жељко Сабо изјавио је јуче да се ситуација у овом граду нормализовала након бурних протеста против увођења двојезичности почетком седмице који су, у мирнијем тону, настављени и даље. Он је нагласио да су му то били можда најтежи дани у животу.
- Драго ми је да се ситуација нормализовала и да у центру Вуковара можемо да наставимо инвестиционе пројекте и уређење града - рекао је Сабо у емисији Хрватског радија „Интервју седмице„, истакавши да је захвалан свима, а посебно полицији која је успела ситуацију у граду да врати у уобичајене токове.
Он је нагласио да је према попису из 2001. у Вуковару било 32 одсто Срба и додао да их је данас 35 одсто па су, закључио је, испуњени сви услови за примену Уставног закона о правима националних мањина.
