Мртви им не дају да живе

Дан је прилично згодан за адреналинске зависнике, попут најватренијих навијача Динама. Преко дана протест, увече Србија и Хрватска, фудбалска утакмица, разлог више да град у коме и Срби и Хрвати живе борећи се за голу егзистенцију, пробдије под опсадом полиције

"Да, ми смо ти Бед блу бојс. Ви? Срби? ОК. Немам вас , кај дират', то ме не занима. У чему је проблем? Цеста је за сваког. Нећемо вас убит' сад зато што сте Срби. Али, ако провоцирате, оно три прста или слично, испиздићу."

„На протест?"

„Да."

„Да нас чувате?"

Климнуо је главом у трку.

Њих четворица. Бед блу бојси. Касне. У потрази су за Вуковарчанима који протестују због ћирилице на таблама у Вуковару, ту у близини Трпињске цесте. А дан је прилично згодан за адреналинске овиснике, попут најватренијих навијача Динама. Преко дана протест, увече Србија и Хрватска, фудбалска утакмица, разлог више за град под опсадом полиције. Изазов за лоше момке.

Он се зове Никола. У црној је мајици. На њој пише: "Стожер за одбрану Вуковара, на - ћирилици". Не делује баш расположено. Плав је, онижи, 94. годиште, родио се при крају рата. Шта тај рат има с њим? И шта с тим има ћирилица? Шта се догађало нису му могли превише причати. Четири стрица, ујак, теча, убијени у борби. Ујна убијена док је прала веш.

"А, ваљда су били злочинци? Зато су их смакнули?", каже Никола погледом прелазећи до корена пусте улице. Нагли окрет ка другој. Ни тамо никога. Каже да је разлика једна, између „нас" и „њих", не зна ниједног хрватског војника који је дошао на српску територију с пушком и да је пуцао по „нашима". "А ви реците ако је тога било! Код мене, у улици, десет жена не знају још гдје су им дјеца, њих двадесет. И как' ја да се с вама мирим, как' ја да примим ту у Вуковару то ваше писмо, ај' објасните", каже ширећи руке и даље у трку.

„Тако је сунце!", појави се на улици старија жена, у црнини, са штапом у руци.

„Да сте преживејели то што смо ми, знали бисте што је. Гранате, убијања..."

Убијен јој је сестрић. Имао је 30 година. И даље не мисли да су сви криви за то. У улици има комшинице Српкиње, православке, са којима је добра. Нема ништа против ћирилице. Али, каже "још је рано за то".

Врело је. Нема хлада на улици. А нема ни других људи. Никола и његова екипа Бед блу бојса тумарају и даље тражећи демонстранте. Стравичан храпави урлик, измешан са плачем, у топлом дану сат пре поднева.

„'Ди су мртви, 'ди су наши мртви?! Срам их било! Срам било владу и Милановића."

Није рекао како се зове. Само да има 83 године, и да никога није мрзео пре рата, нити је њега мрзео ко. Не мрзи ни сада, али не жели да чује за ћирилицу. Убијени су му шогор и син. И још не зна где су њихове кости. Нема осећај да не успева да обузда емоције, несвестан суза које теку мимо сваке контроле. Било би добро причати о нечему другом, било шта друго, о спарушеном дану, киши које нема, разореном путу, још са траговима гранатирања, цигаретама, пикавцу, шљиви, било би добро слушати псовке и прозивке. Било шта друго, само не лицем у лице са мушкарцем док плаче. Ту на улици.

„... Шта се овдје ради, ово је улица прва која је настрадала а нико је није поправио зато шту су Хрвати у њој, а друге су поправљали. Тако да вам буде јасно. Снимајте ви кол'ко 'оћете, али то је истина. Нема ћирилице што се нас тиче, ту, на Трпињској цести је рушена хрватска држава. Никакав проблем није ћирилица. Учио сам, читао и писао на ћирилици, ал' не може се овде постављат' док мртве наше не нађу".

„Имам од брата сина, ал' не знам гдје је. Е мој синко, знаде се да је 1. августа из болнице избачен, неће да кажу 'ди су са'рањени и брат и братић. То је тако."

Појавила се поворка демонстраната у црним мајицама. Правац ка Трпињској цести. Поворка застаје код једне куће, погинулих је тамо било доста. Пале свеће. Молитва наглас, њих две стотине. Језа.

"Нема сликања више", дотрчава Емил (фоторепортер), тек што се извукао с другог краја поворке из ватре срџбе, псовки и увреда. "Четници међу своје четнике, марш у Србију!" Цимали су их за руке, њега и Марка (новинар Блица), сликали (после су нам неки Срби рекли да то екстреми раде за интерне потернице према онима који им се замере), тражили картицу из фотоапарата... Притрчава тип из поворке. А онда њих још неколико.

"Добро ми знамо ко сте и шта пишете, марш четници", каже тип у маскирној мајици уз тело, плаве косе. Каже да је уредник неке ТВ у Загребу, и како он врло добро зна како се то ради: "Пишеш шта ти каже." Притрчава и девојка у маскирним панталонама. Плавуша, сасвим симпатична, ако се не чује оно што изговара. Псовке на рачун четника и четникуша, који шире лажи и пишу бљувотине...

"Види тамо! Србима не сме длака да фали с главе! Амин!", каже људима у црном око себе Томислав Јосић, председник Стожера за одбрану Вуковара, уједно и председник ратних ветерана Вуковара.

"Нека слика све, не сме нико ишта да му забрани", додаје.

Подиже црне наочаре за сунце.

"Очи ми и даље нису крваве. Видиш?", изговара исту реченицу као први пут када смо се срели, неколико месеци раније. Ћути, иначе. Не одговара на питања новинара. Не разговара ни са ким ни о чему. Негде по изласку из Трпињске цесте, не скрећући поглед, каже више за себе:

„Атомско склониште. Те развалине ту. Ту су били цивили рањеници, жене. Зашто не ћирилица? Они не траже кости као ми", образлаже живот Срба и Хрвата на дистанци и негира да Срби живе у апартхејду. Пролазимо поред полиције, доведени су са стране. Има ли међу њима данас Срба или су само Хрвати?

„Што? Да идем питати јеси ти Србин? Које то има везе. Немамо ми против полиције ништа. Србин или Хрват свеједно, он носи обележје државе. А, и као што има међу Хрватима лоших, има и међу Србима добрих. Није он крив што је Србин, нећемо га убит' сад због тога. Нама сметају они што су у граду убијали, ови други нису криви. Немамо ми ништа против Срба, ми смо против четника."

„Ви и ја сада причамо српски или хрватски?"

„Ви причате српски, ја хрватски".

„Која је разлика?"

„Оооо, па никаква, е у томе и јесте ствар, по међународној повељи српски уопће не би могао бит мањински језик јер је разлика мања од 20 одсто. Српски језик је једноставно другачији дијалект, свако мало дијете разумије што причају Хрват и Србин. И ја лакше разумијем Србина него Загорца или Истријана. Боље је рећ', Истријана не разумијем ништа."

„Ово око ћирилице је политичка прича?"

„Ово су директни страдалници рата. И од нас нећете чут' више ништа ако похапсе све те који су у граду а знамо што су радили. Нађите наше нестале, има још 300 несталих за које се не зна гдје су, ставите у затвор злочинце, и затворићемо књигу."

Ал о томе одлучују политичари. Он је тамо 300 километара удаљен и њему је добро, а они тамо, ко их јебе, хоће ли се помлатити, па нек се помлате, ко их јебе, шта? Тисућу људи? Петсто? Два милиона?! Шта има везе.

У току рата кретао се овом истом рутом којом пролази поворка. Ратне секвенце у мислима. Склониште са око 1.500 људи, силос, и опет људи унутра. "Што би осјећала сад кад ту пролазиш а да знаш да ти је брат ту био рањен унутра, а гори склониште и људи у њему наређани ко сардине и не могу им прићи зато што са силоса туче и убије свакога ко приђе ближе. Како заборавити то? Постоји ли начин? И знаш да ти исти људи који су запалили то живе у том граду."

Срђан Милаковић, заменик градоначелника и председник СДСС Вуковара, нема пратњу. Србин је и тражио је испуњење свих српских права као мањине. Каже како су у оптицају често ових дана цитати Анте Готовине по изласку из Хага: Рат је завршен. И онда додаје како је у менталном склопу људи у Вуковару да рат и даље траје. Срби и Хрвати гледају се и даље као непријатељи и не зна шта је ту могуће учинити да се таква ситуација оконча. Да, каже и да Срби живе готово као у апартхејду. И да гето није начин живота који су сами одабрали. И да је направљен мали помак. Да су деца у Вуковару раније ишла у школу у одвојеним сменама. Да Хрвати нису дозвољавали Србима да предају њиховој деци.

Данас иду у исте школе, али у одвојене разреде, уче по раздвојеним програмима и уче две историје. Он или неко други прича о Белфасту, граду у којем су протестанти и католици раздвојени физичким баријерама, металним капијама, високим бедемима, док хеликоптери непрекидно надлећу. Вуковар је наизглед сасвим миран. Не као ових дана, када су протести и ризична утакмица. На улазу у град је полиција, на улицама интервентна под пуном опремом. Испред сваког кафића њих најмање четворица, а увек у близини додатна марица, са појачањем које чека.

Срби,тврде, третирани су као грађани другог реда. Агресори који су разорили град до темеља. Њихове жртве се не броје. Патњу су преживели сви, увек је питање ко више. Жале се да за њих нема посла. Да је град запљуснуо стечајни талас. Привреда се гаси а инвеститора нема у граду са вечитим ратним проблемом и међунационалном нетрпељивошћу. Недавно јеухапшено деветоро њих, под оптужбом за ратне злочине. Кажу да је довољно да неко лажно посведочи и да се никада не може са сигурношћу знати ко је од Срба следећи.

Одред интервентне припрема се за полазак доле у град. Доведени су са стране. Не би да причају и надају се да ће ноћ у којој се одиграва утакмица протећи мирно. Немају информацију да ће аутобус са навијачима Бед блу бојса доћи у Вуковар.

Никола се јавља и каже да су сада у Винковцима. Пију код другара и мало је вероватно да ће назад у Вуковар. Полицајац на улици, позива у кафић у српском насељу. Чекаће тамо увече пред утакмицу.

Тамо се иначе окупљају Срби. Кафане су подељене и Срби и Хрвати ретко се мешају. У српском кафићу пет минута до утакмице. Нема инцидента, али нема ни људи. И ту је само келнерица. Не коментарише политику, као ни међунационалне односе. У дно кафића седају два младића, док утакмица почиње. Чује се химна.

„За кога навијате?"

„Па, за Србију."

Обојица?

„Не, он је Хрват, ја сам Србин.

Пијемо цело вече, док гледамо утакмицу..."

.....И побијете се на крају?"

„Ма, ко изгуби плаћа пиће."

„Нисте од оних, питање живота или смрти?"

„Има их у граду... Али, немојте тамо ићи. Реците да сте новинари дошли да сликају вуковарске пирамиде, ако вас ко шта пита."

Шта има у БГД?

„Ништа. У Вуковару?"

„Има табли. Видиш сад која предност за вас из Београда, сад се можете снаћи."

„Иначе, вас двојицу занима фудбал?"

„Ма јок! Прошла утакмица, Хрвати победили, е, тај дан ми било добро, напио се, сви Хрвати ми плаћали пиће."

Младић иза у близини шанка очима прикован за екран. Каже да навија за Србију, наравно.

„Ова држава у којој си, за тебе је Хрватска?"

„Ма, не!"

„Србија?"

„Не. Вуковар, шта је."

Има хрватска документа, али и српска.

У Борову Селу утакмица се гледа са видеобима на сеоском кошаркашком игралишту. Начелник општине грицка семенке, леђима окренут ка екрану. Када чује повике, окрене се да види је ли гол у питању. Нема Хрвата, нема провокација и релативно је мирно. У суседном кафићу, скандирање „Србија", до коске. Келнерица за шанком каже да не продају цигарете. Вади паклицу и каже: „Ово је за тебе." Није заинтересована претерано за утакмицу. Кладила се да ће Хрвати дати први гол, и добра је за то вече 400 куна. Сада јој свеједно ко ће да победи. Има црвену косу, крст око врата, двоје деце, И не размишља о томе ко је Хрват а ко Србин. Нуди пиће: "Мораш нешто да попијеш. Ја ћу пиво", каже.

Мушкарци напољу скандирају. Резутат 1:1. Иза ћошка мало пре су била четири полицајца у пуној опреми. Сада их је већ мало више. Ако буде нерешено, то је ок. Биће мирна ноћ.

Вуковар је иначе по статистици град са најмањом стопом криминала, иако многи очекују извештаје како сваки други дан из заседа и грмља искачу мало усташе, мало четници, то једноставно није истина. Али ратна прича и даље је у употреби. Дистанца Срба и Хрвата вештачки је одржавана. Лаж је да су они до те мере подељени као што се приказује. А истина да тамо у овом тренутку има полиције више но ма у ком другом граду бивше СФРЈ. Шта је проблем и како га превазићи? Овде нема одговора на то питање. Прецизног, али увек се негде провлаче две ствари, новац и политика. Ту у тим оквирима потенцирају се увек изнова разлике и линије раздвајања.

И док они међусобом збрајају чија патња је већа, повремено им је мука баш од свега и питања о гетоизацији, сегрегацији... Они сами не знају шта је проблем да живе заједно. Још се раздвајају по тој линији где је ко био 1991. године. И премда се око 26.000 становника бори за голу егзистенцију, рат за неке људе овде још није завршен.

Београд: Утакмице Србија-Хрватска

Вампир (ни)је покопан

Туча на железничкој станици, туча у центру града. Пендреци и хапшења. Иридентистичке и засгаве и транспаренти који славе исгаријске макљаже. Тако је било у петак, пред утакмицу РумунијаМађарска у Букурешту, где наши суседи опет нису успели да се договоре чија је Трансилванија. У Београду, пак, где су неупућени очекивали још више истарије и још мање будућности, петак је био охрабрујуће досадан.

Три и по сата пред почетак утакмице, двадесетак припадника Полицијске бригаде без разлога се пржи на врелом Тргу републике. На њему има активиста групе "Сви смо 99 поста", који скупљају потписе против "БусПлуса", има и туристичког водича који групи Немаца стидљиво објашњава од чега нам болује Народни музеј, има и продавца домољубног аксесоара, заствва, шалова и сличног, за шта су пролазници талико незаинтересовани да човек води подужи телефонски разговор, само нема баш ниједног разлога за присуство полиције. Била је потребна полусатна потрага да се пронађе неко од истинског националистичког формата.

Најзад, група од десет младића из Гораждевца код хотела "Москва" пева о малој барци и краља Петра мајци, и пита се ко то каже, ко то лаже, без очите подршке пролазника. То је све. На Тргу републике и на Тргу Николе Пашића, на Обилићевом венцу и на Теразијама, дакле, на свим тачкама центра Београда одакле би се очекивало да у бој крену јунаци сви, могло се видети, брат брату, педесетак раштрканих девојака и момака са националним обележјима.

Мало пре седам сати, дуж Булевара ослобођења, гпавне градске артерије на путу за стадионе Партизана и Звезде, вод жандармерије у парку код Храма светог Саве служи као атракција деци у поподневној шетњи са родитељима. Тек под самом исгачном трибином Звездиног стадиона испаљују се први вербални плотуни о јамама које чекају Хрвате. Један певач баш се радује пажњи фоторепортера. Није чудно, јер је стар таман толико да је управо ове школске гадине добио први уџбеник из природе и друштва. Незадовољна атмосфером, група младића скандира "позориште".

На стадиону, најављивач даје све од себе да публика буде бучна, али политички коректна. Позива нас да „покажемо целом свету" како се навија. Но, у петак свету не показујемо ништа, што овде некако увек испадне добра вест. Звиждуци, додуше, даве обраћање хрватског капитена Дарија Срне, најаву састава репрезентације "ватрених", Лијепу нашу домовину и рекламу у којој пева Северина - лицемери, појели би сопствене заставе када би им Северина то приватно тражила својим мазним далматинским - али језичка кољачка креативност наших навијача не иде даље од неколико безвољних, недостатком полета брзо прекиданих скандирања "јеби усташе". Поред тога, вреди истаћи још само транспарент са првом строфом Дучићеве песме Сину тисућљетне културе:"... Китио си цвећем сваког освајача, певајућ' му химне, бестидно и гпасно". Да, паролу држе момци који бестидно и гласно скандирају назив једне српске колаборационистичке организације.

Напослетку, биланс од кога се страховало износи 2Д ухапшених због ситних прекршаја и нешто поломљених сталица, махом побацаних на ватрогасце који су покушавали да угасе мањи пожар проузрокован неспретним паљењем хрватске заставе. Повређених нема. Рачун тако скроман да би се "гробари" и "делије" данима црвенели да је реч о вечитом дербију. Угисак да је атмосфера била ћорак, дакле политички погадак, квари само последња застава која је остала на огради Звездиног стадиона. На великој српској тробојци ћирилицом пише Трансилванија.

Пардон, Вуковар.

Марко Ловрић