Писмо-дупе-глава

Увек се разнежим када нимало наивни типови прибегавају наивној логици. Тако сам се ономад напросто одушевио када је Сврзиматија у једној од својих Божићних посланица благоизволео српском народу и сенату саопштити да је дилема Косово или ЕУ истоветна дилеми - мајка или лаптоп.

На први поглед, то баш гордо звучи, то буди материнске инстинкте чак и код најокорелијих мушкарчина, све док се у неко доба мушкарчине не опсете да ту заправо никакве дилеме нема и да се – да би дошао у посед лаптопа - нико не мора одрећи мајке. Напротив! Многе српске мајке одвајају од уста не би ли својим синовима и кћерима купили клети компјутер, ниједног тренутка не помишљајући да би разметни син или кћер могли пасти у искушење да лаптоп заволе више од њих, самозатајних српских мајки.

Проф. др Дарко Танасковић, разумљиво, није Сврзиматијин калибар, а и ради најбоље што може. Тако се професор ових дана, у колумни у Вечерњим новостима - које бих ја радије назвао Сумрачне - осврнуо на две, наоко повезане, ствари. Једна је антићирилична хистерија која бесни у Вуковару, а и шире по Хрватској, а друга је предстојећа (неизвесна) Парада поноса у престоном Београду. Танасковићу је засметало што је група амбасадора акредитованих у Београду, међу њима и хрватски, написала ситно писмо Ундерлорду Дачићу у коме га подсећа да је одржавање Параде поноса врло битно за људска права и - последично - евроинтеграције. То се писмо факат баш и не уклапа у такозване добре дипломатске обичаје који налажу немешање у унутрашње ствари земље-домаћина, ама ја за то не бих кривио амбасадоре, него наш државни врх који је у жалосном државничком аматеризму дозволио да белосветски велепосланици узму ђем на зуб.

Е сад, др Танасковић јадикује зашто се амбасадори нису саблазнили над разбијањем табли са ћириличним натписима. И др је, ако ме памћење не вара, био амбасадор, па држим да би то требало да зна. Иза разбијања вуковарских табли не стоји (бар не јавно) држава Хрватска, већ некаква ветеранска удруга, што ће рећи удружење грађана, а одлуку о одржавању или неодржавању Параде поноса доноси држава Србија. Има ту становитих разлика. А кад смо већ код ћириличних натписа, овде као да је многима криво што Хрватима није узвраћено реципрочним разбијањем, да кажемо, табли у Суботици и где је већ хрватски један од званичних језика. Мени је рецимо драго што је тако и што у земљи Србији никоме (или никоме вредном помена) не смета ниједан алфабет овога света. Колико је само кинеско писмо различито и од ћирилице и од латинице, а ево одомаћило се у Србији на фирмама многобројних кинеских радњи и никоме не пада на памет да негодује. Што је исто толико добро по Србију, колико је махнитање вуковарских ветерана лоше по Хрватску. И не само лоше него и глупо јер су и Хрватска и хрватски ветерани канда заборавили да је званично писмо званичног агресора на Вуковар - ЈНА - било латиница.