Либрицид, библиоклазам, књигоцид

Промоција књиге Анте Лешаје "Књигоцид - Уништавање књига у Хрватској 1990-их", издавачи - "Профил књига" и Српско вијеће уз захвалност издавачком предузећу "Разлог" на подршци.

Борка Павићевић

Промоција књиге Анте Лешаје "Књигоцид - Уништавање књига у Хрватској 1990-их", издавачи - "Профил књига" и Српско вијеће уз захвалност издавачком предузећу "Разлог" на подршци. Књига је објављена уз подршку Савјета за националне мањине РХ, маја 2012.(а промовисана у Београду 7. октобар 2013, место радње: Цзкд). Публике много. Све бојазности показале су се непотребним.

Зато што се говорило без компромиса и слободно. Говорили су уредник књиге Милан Шарац, за издавача Саша Милошевић, Божидар Јакшић, рецензент књиге, и њен аутор Анте Лешаја. Разговор је структурисала Бранка Прпа.

И то овако: "Уништавање књига, уништавање је знања, то јесте уништавање слободе која је и право на знање". На њен предлог разговарало се о три појма која поставља Анте Лешаја у до те мере обимној и исцрпној књизи да се има утисак да су је сачинили (документа и документа и документа, сведочења, истраживање, чинови акрибичне пасије) читави тимови, или институти, а у питању је један човек сам, са мисијом,"Либрицид, библиоклазам, књигоцид" (Б.Прпа).

Методологија уништавања има своју класификацију. "Унутар ратних зона, циљана деструкција Библиотеке у Сарајеву за време опсаде. И друго, уништавање књига ван ратних зона. Уништено је више књига ван ратних зона него у њима. То се зове отписом, или излучивањем. Дакле, због неупотребљивости која се састоји у старости или потреби за рестаурацијом или било којим другим књижарским разлогом догоди се одсуство између два до четири посто библиотечког садржаја.

Анте Лешаја пише о двадесет до двадесет и пет посто "излучивања". Унутар овога поступка, отписа књига, тај отпис се вршио (и врши) на расистичкој основи, по основи српског аутора, књиге писане ћирилицом, или пак оне чији је издавач из Србије.

Затим, друга основица отписивања и излучивања јесте да су то књиге које припадају левици унутар Југославије, те је то излучивање на идеолошкој основи.

И трећи је основ политички: излучују се све књиге које имају југословенску оријентацију, па и, наравно, хрватски писци који се самодефинишу или дефинишу као југославенски." (Б. Прпа)

То је та непоћудна теза, или појам, југословенска провенијенција. И то је критеријум за "излучивање".

У том контексту су и књиге везане за НОБ.

"Ради се о промени погледа на свет. И није у питању само затирање књига, већ се и елиминишу споменици, артефакти и документи". Овај процес прати изостанак санкција. "Страх и немоћ су антиполитички принципи", цитира Прпа Хану Арент.

Како се та баштина, библиотека Института за међународни раднички покрет "излучила", то јест, како су након годишњег одмора библиотекари и службеници Института затекли празан и изровашен простор, за гвозденим ферфорзеом разнетим багером, у згради у Влајковићевој у којој је данас Министарство културе Србије, говорио је у разговору након промоције библиотекар Филозофског факултета у Београду, Љубиша Вујошевић. Он је описао и стање, не-стање, у коме се данас налази библиотечки фонд. (Сећам се тог призора на полицама једне од учионица, подрумске, у време заседања Студентског пленума 2011, док су се надлежни позивали, у име завођења реда, на неред испремештаних клупа којима су се студенти "забарикадирали").

"Јах, шта ћеш, драги Ћопићу", "одговара" Лешаја Бранку Ћопићу у уводу своје књиге, образлажући упориште своје инспирације за тако свеобухватан рад.

"Заиста су се умножили "црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири... мрке убице са људским лицем. Заиста су нам "закуцали на врата" и почели свој поход знан од Трга опере у Берлину 1933, па од убиства Лорке и од онога што су људима радили у рату који је слиједио те злокобне претходнице. Уништавајући књиге 1990. опет су нас хтјели започети с тим походом... Само сам на једном месту избројао да су "црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири својом "сабљом мржње", бацањем у контејнер за смеће "застарелих и непотребних наслова", како су их назвали и бацили у смеће. Уврстили су највише Твојих - деветнаест! Увјерен сам да им је то "војевање" узалудно, али ипак, треба га записати."

Треба записати. Анте Лешаја јесте записао.

Са великим искуством и необоривим интегритетом, интелектуалним и моралним, Анте Лешаја на промоцији своје књиге устврђује како је до књигоцида, и не само до књигоцида, већ до рата дошло превасходно због експропријација, преузимања југославенске друштвене имовине.

"Стварана је погромашка атмосфера, па су и у граду, бисеру светске културе, Дубровнику, у контејнерима завршиле књиге Лава Толстоја ("Рат и мир", латиница), Жорж Сандеове ("Повјест мога живота", латиница), па и драгоцено дело академика Грге Новака о отоку Хвару ("Предхисторијски Хвар" издање ЈАЗУ).

Такви поступци су били израз смишљене политике "органског фашизма", а не екцеси непромишљених појединаца", пише у својој рецензији и изговара на промоцији Лешајине књиге Божидар Јакшић.

А онда се нађу "добровољни џелати" (Д. Голдхаген) који предвиђају и испуњавају жеље и захтеве наредбодаваца, добровољно и штедро.

То испуњавање зацртаних жеља Мирјана Миљанић на промоцији књиге описује овако: "Једнога дана стајала сам испред Сабора, године 1993, а са свих прозора летеле су књиге". Било је у околини и неколико полицајаца, а призор је био невероватан. Лете књиге на све стране, и падају. (Опис Мирјанин неодољиво подсећа на Крлежин опис тробојница на Тргу Бана Јелачића, "Пијана новембарска ноћ 1918." -"Тужне тробојке", каже Крлежа.)

"У ствари са тих прозора летела је Југославија", каже Миљанићка.

"Лешаја је дао једну свеобухватну фреску књигоцида у Хрватској проткану озбиљним увидима у опште социјалне околности, посебно на доминантно обележје тога времена - искључивост. По свом основном образовању економиста, Лешаја је написао дело које може да постиди његове колеге социологе, али и неке друге стручњаке. Читаоцима у Хрватској дао је убедљив доказ како се брани достојанство хрватске културе, а читаоцима у Србији и Босни упозорење да немају разлога да ликују. ("Ето шта се радило у Хрватској" јер "Де те фабула наратур!", каже Божидар Јакшић.)

И ту смо код чињеница како су национализми гурнути у први план, као средство приватизације, заправо уништили оно за шта су се наводно борили, то објашњава како су се могла починити чуда и похаре истицањем националних застава.

"Избациш Владимира Назора и ставиш под сумњу Крлежу, суспендујеш Илирски покрет и уништио си свој темељ", каже Бранка Прпа. "Прекрстиш Југославенску академију знаности и умјетности, и одрекнеш се Јосипа Јураја Штросмајера, и поништио си сопствену историју. Мноштво капиларних промена не могу да промене венски и артеријски систем. Друштво без властите историје и баштине група је непостојећих људи. И садашњости која вечито траје, без прошлости и будућности. Тиква без корена", каже Прпа, и наводи, у том смислу симболичну, судбину Радомира Константиновића и његове баштине, јединствену "студију случаја", у Србији оспоравану, а "излучену" из његове куће у Ровињу. И Бекетова писма избачена су на улицу. Лепу, поплочану, ровињску.

"Са свих прозора летеле су књиге, заправо летела је Југославија".