У Вуковару влада језични апартхејд

Националистичка реторика темељи се увијек на лажи. Редовито се понављају лажи и прешућују чињенице о свијету, о другоме и о самоме себи. А поремећена перцепција стварности националиста код теме језика је, ево, кад нетко тврди да нас двије разговарамо на различитим језицима, каже за Данас Сњежана Кордић, лингвисткиња из Хрватске и ауторка оспораване књиге „Језик и национализам“

Српски и хрватски су исти језици: Сњежана Кордић

Разговор

Београд, Загреб - Националистичка реторика темељи се увијек на лажи. Редовито се понављају лажи и прешућују чињенице о свијету, о другоме и о самоме себи. А поремећена перцепција стварности националиста код теме језика је, ево, кад нетко тврди да нас двије разговарамо на различитим језицима, каже за Данас Сњежана Кордић, лингвисткиња из Хрватске и ауторка оспораване књиге „Језик и национализам“, одговарајући на питање какву реторику користе националистички оријентисани политичари, односно на који начин се језиком подстиче национализам.

Она подсећа да је хрватско Министарство знаности и образовања недавно за лист Данас дало изјаву да су хрватски и српски различити језици због културно-цивилизацијске надградње.

- Очито у хрватском Министарству не знају да се ријечи из тог сегмента разликују и кад се успореди Аустрија и Њемачка па свеједно то нису различити језици. Напримјер, у Аустрији се каже Matura, а у Њемачкој Abitur, надаље Klubobmann наспрам Fraktionsvorsitzender, Nationalrat наспрам Bundestag, Parteienverkehr наспрам Sprechzeiten, Turnusarzt наспрам Arzt im Praktikum. Могли бисмо тако наставити набрајати још дуго.

Ваша књига „Језик и национализам“, објављена 2010, у којој хрватски пуризам доводите у везу с нацистичком и расистичком идеологијом, и чврсто се држите става да је језик Срба, Хрвата, Бошњака и Црногораца један језик, полицентричан, изазвала је низ негативних реакција, чак и претњи. Своје тврдње сте исцрпно и доказивали, али се оне ипак оспоравају. Којим аргументима?

- Приликом писања књиге одабрала сам једну врло захтјевну методу, да мене као писца готово и нема у књизи, скоро па сам невидљива. Умјесто тога цитирала сам намјерно радове преко петсто експерата из читавог свијета да се не би могло рећи да се ради о мојим тврдњама, мојим измишљотинама. Притом сам свјесно била расист, јер сам избјегавала цитирати радове српских лингвиста. Ево напримјер Ранко Бугарски, упућена сам у његово дјело и претходно сам објавила опширан и похвалан приказ његове књиге. Али у мојој књизи он не постоји. Видјела сам кад је говорио у медијима о мојој књизи да разумије и одобрава мој поступак знајући за коју средину је књига писана.

А кад питате које аргументе користе у Хрватској они који су књигу дочекали на нож, већ сам унапријед у књизи на страни 417 написала коју методу ће они користити. Наиме, будући да аргумената немају, једино што им преостаје је лажно предочавати да у књизи пише нешто чега у књизи нема. Дезинформирали су јавност о садржају књиге и онда се критички обарали на своје измишљотине. На тај начин су хушкали неупућене и потицали екстремисте на линч.

Како су поступали умеренији лингвисти?

- Оним лингвистима у Хрватској који се желе профилирати као умјерени, али који попут других тврде да се ради о различитим језицима, добро је дошла моја књига да би предочавали себе у јавности као златну средину. Из њихових редова долазиле су оптужбе да сам ауторасист јер критизирам кроатисте цитирајући иноземне социолингвисте. А сад недавно су из тог табора Анита Пети-Стантић и Милорад Пуповац замјерили да се у књизи, наводно, занемарује социолингвистика. Кажу да социолингвистика гледа ставове лаика и политичара, како они вреднују ствари, па се, према томе, социолингвистички ради о различитим језицима. Међутим, неисправно је тако приказивати социолингвистику. Она проматра лаичке и политичке ставове о језику, али их не преузима као своје, као знанствене. Напримјер, социолингвистичка истраживања утврдила су да у многим народима широм свијета постоји увјерење да њихов језик потјече од златне птице. Али то није постао став социолингвистике, то није постао знанствени поглед на језик. Пети-Стантић и Пуповац кад говоре о социолингвистици користе и прешућивање. Наиме, иако је теорија полицентричности позната социолингвистичка теорија, понашају се као да никада нису чули за полицентричност, уопће је не спомињу, а говоре наводно у име социолингвистике. Њихово прешућивање толико боде очи јер у социолингвистици се полицентричност већ пола стољећа примјењује на опис мноштва језика у свијету, а усто чини и средишњу тему књиге „Језик и национализам“. Потпуно исти неисправан приступ социолингвистици видљив је и код неких колега на Филолошком факултету у Београду, напримјер код Јелене Филиповић кад је недавно говорила за ваш лист.

Српски лингвисти нису попут хрватских чистили језик од туђица - у ком делу српске језичке политике видите национализам?

- Напримјер, кад се понекад посеже за сљедећим тврдњама: да је српски стандарднојезични облик вриједносно изнад других стандардних облика истог језика, да смо иста нација јер говоримо истим језиком, да су други украли Србима језик, да је латиница наводно наметана из Хрватске па зато ћирилицу сада намећу својим сународњацима.

У Србији је латиница постала доминантна, иако је ћирилица службено писмо. Поједина удружења која се залажу за очување нашег националног писма тврде да ће оно ишчезнути ако се не предузму некакве мере. Колико има смисла спречавати њен нестанак, ако уопште нестаје, и како објашњавате двоазбучну праксу у Србији?

- Двописменост је наслијеђена пракса. Али не треба заборавити да би свакако било једноставније кад би се у цијелом свијету користило исто писмо. А без латинице се данас ионако интернационално не може па је зато разумљиво зашто је она и у Србији најпроширенија.

Како коментаришете латиничко-ћириличку ситуацију у Вуковару?

- Све то скупа је апсурдно. Једни инзистирају на ћирилици иако сви свакодневно користе латиницу, а други тематизирају ћирилицу само зато да би изражавали мржњу према Србима. Обје стране разговарају без преводилаца, а тврде да се ради о двојезичности. Истовремено је све то и тужно, јер у име наводне двојезичности дијеле дјецу у вртићима и школама по националној основи. То је језични апартхејд.

Замијенила сам разбијену шофершајбну

Позната сте и цењена научница у свету, предавали сте на многим страним универзитетима, али по повратку у Загреб за вас није било посла. Како је то било могуће и да ли и даље имате непријатности због својих научних ставова?

- С пријетњама се може живјети, а разбијену шофершајбну сам замијенила. Посао у Загребу нисам ни очекивала. Али кад погледам своју свакодневицу, имам итекако што радити, стално нешто пишем. Откако ми је изишла посљедња књига и откако сам се вратила у Загреб, морам признати да ми је баш лијепо. Стварно ме развеселила велика јавна подршка у хрватским медијима од стране најбриљантнијих умова данашњице. И бројне похвалне рецензије разних социолингвиста у стручним часописима широм свијета.