Српски језик и заперци

Драгољуб Петровић лингвиста о историјском прогону ћирилице, угрожавању идентитета и комунистима као грешницима

Лингвиста проф. др Драгољуб Петровић

Иронија је да се српски језик ни у Србији не осећа као у својој кући. То је и више од ироније, то је грех, јер у распаду Југославије нису страдали само држава и народи, већ и језик, првенствено српски. Он је, за разлику од других језика, политичким средствима намноженим после тог распада, и даље угрожен, а понајвише га угрожавамо ми сами.

Овај прекор нама самима упућује угледни лингвиста проф. др Драгољуб Петровић, из чијег пера је управо објављена нова књига „Заперци српскога језика“ (Издавачка кућа „Мирослав“). У биљном свету, заперци су секундарне гране које гуше корен, успоравају раст и развој основног стабла кукуруза. На „стаблу“ српског језика, према истраживању проф. Петровића, изникле су десетине „заперака“: босански, бошњачки, шлавонски, орвашки, далматински. Само у хрватском језику, који наш саговорник увек ставља под знаке навода, постоји десетак заперака, насталих из српског корена.

Како су изникли заперци српског језика?

- Минулих деценија из српске националне супстанце ишчупано је премного ткива и од њега је створено неколико нових нација, несрпских и антисрпских. У Херцеговини и Босни комунистичка „наука“ успела је да од Срба муслиманске вере осмисли „муслиманску нацију“ да би колико јуче та „нација“ била преименована у Бошњаке. Од Срба из Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине и дела Старог Влаха, коминтерновска кухиња створила је националне Црногорце, дарујући им најпре „тамоњину“ цркву црногорску, а пре коју годину и државу. У антисрпству и антиправослављу најдаље се отишло међу Хрватима, првенствено зато што је Римокатоличка црква, ширећи свој утицај на исток, васпитавала генерације Хрвата да чине геноцид над Србима. Све ове нације откинуле су и део ткива српског језика и прогласиле га својим.

Када су српски језик и писмо претрпели најјачи ударац?

- На крају претпрошлог века када је успостављен хрватски језик. Други удар уследио је 1945. године успостављањем македонског језика, његовим одвајањем од српског бића. Тада су Брозови комунисти послати у Скопље да притисну македонске лингвисте како би засновали македонски језик - на латиници. Хтели су да на тај начин Срби буду доведени у македонско-хрватски језички сендвич и да им наметну латиницу.

Својом новом књигом и чињеницама изнетим у њој, ви кажете да рушите мит о хрватском језику. Односи ли се то и на Вуковар, град у којем се ћирилици не да ни статус „заперка“, а камоли равноправног језика и писма?

- Затирања ћирилице у Вуковару наставак је онога што се са Србима догађа у последњих стотинак година, посебно у Хрватској. Вуковар је вазда кроз историју био српски град. Тамо пре стотинак година није ни било другачијих слова осим ћириличних. Тада су из Вуковара на разне стране одлазили дописи као да су писани из данашњег Крагујевца. Ћирилични и српски, најчешће екавски. То значи да се хрватско име почело у Вуковару појављивати тек од краја 19. века. До тада се није могло замислити да тај део Срема и источне Славоније дише другачије него српски.

Заступате не баш усамљено мишљење да хрватски језик не постоји јер се темељи на Вуковом речнику. Када су комунисти започели борбу против ћирилице?

- Нису дуго чекали, почели су већ неколико дана после ослобођења. Документ од 14. маја 1945. године сведочи о наредби по којој сви католици у Хрватској морају бити Хрвати, без обзира на то како се лично изјашњавају. Хрватство је на велика врата и у Вуковар дошло после Другог светског рата. Први корак учињен је шест година раније, 1939. формирањем хрватске бановине. Али, вратимо ли се у 1911. годину, налазимо запис Јулија Бенешића да се „још стиде сијемски момци за себе рећи да су Хрвати“. Њихови потомци данас, 102 године доцније, протерују ћирилицу из Вуковара. Данашњи „сијемски момци“, западни Сремци и Славонци, ничег се не стиде. Инсистирају на затирању сопствених српских трагова.

Како тумачите речи хрватског историчара Стјепана Красића да за све што се тиче хрватске историје, па и хрватског језика, треба захвалити католичкој цркви и Ватикану?

- Красић је потпуно у праву, али неће да каже да у заслуге католичке цркве код нас улазе и Јадовно и Јасеновац и свих 300 српских јама по Херцеговини и Босни. На Великом католичком конгресу у Загребу 1900. године, Ватикан је одлучио да границе православља помери према истоку, 30 километара испод Загреба или шест километара испод Карловца. То је почетак настанка хрватске нације.

Како се то види у огледалу лингвистике?

- Још стари Вук је пре више од 150 година рекао да се језик Срба од језика Хрвата разликује тиме што они кажу „ча“ уместо „што“ и не претварају „л“ у „о“ на крају слога. Између чакавских говора који су признати као хрватски и архаичних српских говора нема никакве разлике. Српски говори у Поморављу ни у чему се не разликују од хрватских говора на Суску, острвцету на неколико десетина километара од Пуле. Хрвати су у својој најдубљој историји били периферно српско племе. Они су први покатоличени јер су се налазили на корак од Ватикана, а својим језиком они само потврђују своје српско порекло.

Како тумачите тенденцију преименовања „бошњачког“ у „босански“ језик?

- Они су најпре хтели да свој језик назову „босанским“, али будући да се под речју „Босанац“ подразумевају и Срби и Хрвати, узели су термин „бошњачки“. Међутим, том речју у прошлости су означавани само Срби. А сада, иду на „босански“ јер имају амбицију да исламизују комплетан простор Босне и Херцеговине.

Најболнији заперак српског језика израстао је, ипак, у Црној Гори. У Војводини је црногорски језик успео да уђе и у школе...

- Црногорски језик припада оним ентитетима које ја зовем аветним. То је језик који су утемељиле лингвистичке незналице и плагијатори, а у црногорски устав унеле га комунистичке незналице које су тај потез објашњавале флоскулом да „имају право свој језик да зову својим именом“. Где су то чули не знам, али знам да је Америка поробила сав свет под енглеским, не под америчким језиком. Шпански и португалски језик не говоре се само у Шпанији и Португалији, него по целој Латинској Америци. Дакле приче о томе да неко има право да назива једну језичку реалност на три или пет начина, има прођу само међу народима који су духовно и национално неутемељени.

Колико имају основа стрепње да би се из српског језика могао изродити и војвођански заперак?

- Бојим се да можемо очекивати војвођански језик, а може се догодити да сутра добијемо и шумадијски. Политика може све када је предводе људи безочно ношени идејом. У источној Србији сада Румуни желе да присвоје Влахе. Хоће ли тражити увођење у школе влашког језика? Имамо отворен и шопски проблем. Да ли се и тамо може очекивати још један комадић српског ткива?

Јесу ли Срби данас изгубили главу за Европом?

- Јесмо, и то по цену да изгубимо идентитет у целини. Олако смо сметнули с ума да су српска култура и духовност утемељени на ћирилици! Од Мирослављевог јеванђеља до 1945. године све што је написано на српском језику написано је ћирилицом. Пристајући да се свога писма одрекнемо, доведени смо до тога да пристанемо на губитак идентитета. Срљамо у процеп да бирамо између Европске уније и сопственог идентитета.

Болест фрустрираних жена

Жестоки сте противник родне равноправности у језику, али се она већ увукла у медије и у наш свакодневни говор...

- То је болест коју шире фрустриране жене. Када су престале да се саме сексају, оне су почеле да сексају сопствени језик. Не може, а нема ни потребе за тим, да се свака реч преименује у женску. Академик је академик, али „академикиња“ баш ружно звучи, а Милка Ивић, лака јој земља, добијала је копривњачу када би јој то неко и поменуо.

Дело у 12 књига

Проф. др Драгољуб Петровић рођен је 1935. године, у Косору, код Подгорице, а 1945. колонизован је у Змајево (код Новог Сада). Дипломирао је 1960. на Филозофском факултету у Новом Саду, а потом постао и први магистар Новосадског универзитета. Године 1971. одбранио је докторску тезу и до 2001. био професор на овдашњем универзитету. Специјалност му је дијалектологија. Написао је 12 књига међу којима и: „Сумрак српске ћирилице“, „Записи о затирању српских националних симбола“, „О говору Змијања“, „Речник српских говора Војводине“, „Фонологија српског језика“...

Стари Дубровник без Хрвата

У својој књизи „Заперци српског језика“ доносите и занимљиво сведочанство о српском Дубровнику...

- Дубровник је био српски трговачки, духовни и приморски центар. Резултати пописа житеља тог града из 1890. године то потврђују: укупно 11.777 житеља, од тог броја 10.327 римокатолика који су се изјашњавали као Срби, 546 православних, 1 унијат, 225 евангелиста и 79 Јевреја. При томе, њих 9.713 говорило је српским језиком, 716 италијанским, 19 словенским, два житеља руским, 52 чешким, шест пољским, 285 немачким и 384 мађарским језиком. Дакле, крајем 19. века у Дубровнику није било ниједног Хрвата.

Ђилас и рехабилитација

Жестоки сте опонент заговорницима рехабилитације Милована Ђиласа. Зашто?

- Ђилас је Хрватима дао Барању, Западни Срем и Конавле, а има и велику заслугу за разарање српског језика и српске културе. Он је тражио да се Срби одрекну ћирилице, посредовао 1945. да се конституише македонски језик, ишао у Скопље да убеди Македонце да свој новоименовани језик заснују на латиници. Македонци су одбили. Али, комунисти су, опет, предвођени Ђиласом, ту своју идеју остварили на Новосадском договору у Новом Саду 1954. године. Заслужује ли такав човек рехабилитацију? Мислим да не.