Вуковарска Хрватска на Туђмановом трагу

Овогодишња Колона сећања више него икад појачала страх Срба и подсетила их на ратни декор из деведесетих. Екстремисти, међу којима и Готовина, отерали државни врх са прославе

Фото Танјуг / АП

За Србе у Вуковару следе тешки дани страха и неизвесности. Недвосмислено је то јуче показао „Штаб за одбрану хрватског Вуковара“, који је са обележавања 22. годишњице од ратних страдања у овом граду-жртви, на чијим рушевинама је настала данашња Хрватска, успео буквално да отера комплетан државни врх!

Председник Иво Јосиповић, премијер Зоран Милановић и први човек Сабора Јосип Леко капитулирали су пред „вуковарском Хрватском“ - онима који су протеклих месеци позивом на линч и ускраћивањем Србима основних права, рушили Устав и то у тренутку када је уласком у ЕУ земља достигла свој „демократски зенит“.

„Колону сећања“, коју су предводили државни челници, бојкотовали су готово сви који су се јуче окупили у Вуковару, а било их је, бар како преносе тамошњи медији, близу 100.000. „Ходочасници вуковарске Хрватске“ телима су им препречили пут и тако спречили да буду део „оне праве колоне“. После краћих консултација са министрима, премијер и шеф државе закључили су „да не може на силу“, изашли из колоне, заобилазним путем отишли до Овчаре, а након тога хитно отпутовали у Загреб.

Подела на „вуковарску“ и „невуковарску Хрватску“, видела се већ рано ујутро у граду на Дунаву, који је био под полицијском блокадом. Иако је било најављено да ће бити само једна колона, Штаб за одбрану „хрватског Вуковара“ формирао је своју, којој су подршку дали генерали ослобођени у Хагу - Анте Готовина, Младен Маркач и Иван Чермак, али и неизоставни декор оваквих прилика, певач Марко Перковић Томпсон. Политичари, међу којима је било и тридесетак амбасадора, остали су сами.

Иначе, атмосфера у „вековном хрватском граду“, у коме су Срби пре рата чинили половину становништа, била је најнаелектрисанија од престанка рата. Тако је на чувеној вуковарској ћевабџиници „Сарајка“, чији је газда Србин, освануо графит: „Србине, исели се!“ А први објекат који је 1991. године одлетео у ваздух била је управо - „Сарајка“. Ко год је од локалних Срба ових дана имао где да оде, склонио се из града. Нимало није било угодно читати шовинистиче памфлете „Стожера“, разбијање двојезичних табли, дивљање пијаних назовибранитеља....

Реакције хрватских политичара на догађаје у Вуковару су различите. Председник Јосиповић тврди да је „ова опструкција показатељ да онима који су је организовали није стало до Вуковара“:

- Пијетет остаје у нашим срцима, без обзира на оне који су учинили да се Хрватска данас разједини.

Премијер Милановић наводи да је све било мање-више очекивано, па је државни врх одустао да даље иде у „колони сећања“:

- Ко ово доживљава као утакмицу нека игра сам, јер за мене ово није утакмица.

За шефа ХДЗ Томислава Карамарка не постоје две подељене колоне:

- Само је једна, у којој су Хрвати.

Они којима памћење не сеже толико далеко тумаче ове догађаје као радикализацију политичке сцене, у којој су Срби жртве. Инструментализација маса неодољиво подсећа на 1991. Коришћени су готово идентична реторика и фолклор као и данас. И онда је Туђманов ХДЗ заиграо на националистичку карту.

Венци од Пуповца

Председник Српског народног већа Милорад Пуповац први пут је ове године учествовао у „колони сећања“. У делегацији СНВ била је и Марица Шеатовић, председница Удружења српских породица несталих жртава рата, чији су најмилији били жртве злочина у Новској 1992. Венци СНВ положени су на меморијалном гробљу у Вуковару, на Овчари и на обали Дунава, за страдале Вуковарце српске националности.