Чувајмо своју ћирилицу

Народ који изгуби свој језик, писмо, веру и национално обележје, престаје да постоји, што се неким народима кроз историју и догодило. Мислим да се то и нама Србима полако, али систематски догађа.

Разарање националних обележја Срба почело је за време Брозове владавине током 40 година прошлог века, што Турци за пет стотина година нису успели. Рођена сам 1939. годне и одрастала баш у то време када су се Срби делили на комунисте, реакцију (људи који нису били у комунистичкој партији) и оне улизице који су из страха "седели на две столице". Неки моји вршњаци, још у средњој школи, почели су да пишу латиницом са благословом родитеља, јер им је била "лепша" од наше, на свету најлепше, ћирилице. Међутим, моја и породица мог супруга остали смо верни нашем ћириличном писму, па смо тако и децу васпитавали.

Сваки образован човек треба да зна да пише латиницу због страних језика и данашњих технологија, али оно што се пише за себе треба да буде написано својим ћириличним писмом. Нашој деци је било забрањено да пишу своје саставе и забелешке латиницом, осим ако то у школи није било захтевано, па смо им говорили и да ће писма написана латиницом која би добијали од својих другова (а тада није било "Фејсбука"), бити поцепана пре него што би била прочитана. Тако смо принципијелним васпитањем навели и њихове другове да пишу ћирилицом, што они као одрасли људи чине и данас, захваљујући нашем утицају.

Сећам се да је једном наш познати сликар, покојни Милић од Мачве, путујући из Београда у свој "Чардак", све табле са именима места написане латиницом, префарбао бојом и исписао ћирилицом. То што се по новинама пишу апели за очување ћирилице неће донети резултате, већ само држава законом може да заштити ћирилицу. Ако је ћирилица службено писмо Србије, онда то треба спровести тако што ниједан дневни лист, часопис, књига, радња, не могу бити исписани другачије него ћирилицом.

Такође, мене иритирају и "туђице" на које свуда наилазимо, иако имамо свој богат речник који много прецизније "без много речи" објашњава оно што смо хтели да кажемо.

И, на крају, питам се зашто Енглези вековима чувају своју традицију, а ми је се одричемо? Напомињем да нисам националиста, већ традиционалиста и да поштујем сваког поштеног и доброг човека ма које вере и нације био, али своју традицју не дам, без обзира на то колико је у Србији тешко држати се својих принципа.

Снежана Оташевић Београд