Титов дворски краснописац ћирилицом одушевио Ширака
Калиграф Владислав Станковић исписивао је повеље за одликовања које је Јосип Броз уручивао светским лидерима, али и за потребе Патријаршије СПЦ, факултета, удружења...
Када је француски председник Жак Ширак крајем 2001. године боравио у државној посети тадашњој СР Југославији, положио је венац на Споменик захвалности Француској на Калемегдану. Пролазећи поред окупљених представника разних институција на тренутак је застао поред једног човека. Био је то Владислав Станковић из Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, који је и сам био изненађен, али је знао да то није случајност. Наиме, он је још 1985. приликом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у Француској, био у прилици да се сретне са Шираком, тадашњим градоначелником Париза. Том приликом поклонио му је, могло би се рећи, оригиналну српску повељу, калиграфски исписана слова азбуке. Шираку је то привукло пажњу више од уобичајених протоколарних поклона, па је Станковића препознао после толико година у Београду. Ширакови сарадници су му рекли да ћирилицу исписану краснописом чува у кабинету. Лепо исписана слова која су импресионирала једног од најмоћнијих људи света су занат и умеће Владислава Станковића (1933). Као својеврсни дворски калиграф, или краснописац, радио је код доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита али и за потребе Патријаршије СПЦ. И данас неуморно ради, исписује дипломе за један факултет и ветеранско удружење, а недавно су га звали и за један „државни” калиграфски посао. Рођен је у Прилепу где му је отац службовао као стручњак за дуванску индустрију. Његову породицу је ту затекао и Други светски рат, па су 1941. протерани и настанили су се у Нишу. Живели су и у Неготину, а затим је у Београду завршио средњу и вишу картографску школу, која је била при Геодетској управи ФНРЈ.
- Било је то време када су се карте цртале ручно, а подразумевало се да морају бити прецизне, без грешке. Исто је важило и за све натписе на картама. Временом, радећи тај посао, све више сам пажње посвећивао тим лепо исписаним словима. Да би неко био краснописац требају му таленат и воља, као и неуморно вежбање - каже Станковић показујући лист за вежбање на коцкице искошене под углом од шездесет степени. Док пише такозваним жилот пером и темпером, навиру сећања.
Радио је у „Геокарти”, а затим у „Геозаводу”. Одатле 1963. године одлази у Кабинет председника Републике како би краснописом исписивао повеље за највиша одликовања која је Тито уручивао. Занимљиво је да је добио тај посао иако није био члан СКЈ, штавише одбио је када су му нудили учлањење у партију. Како год, његов рукопис тада постаје незаобилазан у неким историјским приликама, сусретима Броза са светским државницима. Станковићев краснопис Тито је однео на повељи коју је у САД уручио председнику Џону Кенедију, недуго пре атентата у којем је убијен. И британска краљица Елизабета добила је повељу са његовим рукописом, као и лидери несврстаног света Насер, Нехру, Селасије... Па и румунски вођа Николае Чаушеску, као и његов претходник Георгију Деж за чију повељу је везана и једна анегдота.
- Тито и Деж су заједно отварали блок на Ђердапу, па је то била прилика да га југословенски председник одликује. Исписао сам повељу, пажљиво, водећи рачуна о естетици, складу исписаних речи. Предао сам је Титовим сарадницима, а један од њих је однео повељу Титу на потпис. И после свих нас лично је Јосип Броз открио грешку, приметивши да сам уместо да се повеља уручује Георгију Дежу написао да се уручује „Дежужу”. Вратио је повељу сараднику, овај мени, написао сам нову, а ову са грешком чувам - објашњава Станковић показујући повељу са грешком у редакцији „Политике”. Он је и велики поштовалац најсветлијих тренутака српске војничке историје, па отуда и његов ангажман у друштву за неговање традиција, и то не само због тога што му је деда Благоје Станковић био Солунац. Обишао је све важне локације везане за Солунски фронт, али и попришта других битака Великог рата као што је Верден у Француској. Као члан удружења имао је прилике и да се сретне са Слободаном Милошевићем, па и да га снима са тада још живим солунцима или приликом церемонија приликом неких скупова посвећених историјским догађањима. Недавно је, као одраз личне захвалности и поштовања, исписао повеље за руског редитеља Никиту Михалкова и Арноа Гујона, француског хуманитарца који је изабрао Србију као другу домовину. Као успомена на искрено пријатељство мора негде остати - краснопис. Милан Галовић
Станковићев краснопис Тито је однео на повељи коју је у САД уручио председнику Џону Кенедију, недуго пре атентата у којем је убијен.