Ћирилицу не могу да заштите појединци

Тужно је што с времена на време неколико заинтересованих Срба подсећа да српском писму прети нестајање.

Српско писмо је почело да се губи од 1. децембра 1918. а победом „српског комунизма” убрзано нестајало од краја 1944. године. Зато џаба нам лелек и јадиковање до неба и назад, и предлог уваженог професора др Горана Белојевића да се донесе закон о ћирилици. Српско питање, а са њим и српска историја, као и српско писмо, решени су давних година двадесетог века, на конгресу у Дрездену од стране „најумнијих делегата” Срба и Србије. Тако је данашња Србија само историјска последица тих и таквих одлука, које су, свих следећих година двадесетог века здушно подржавали сви заинтересовани, и у Србији и изван ње, а подржавају и данас у 21. веку. Пре фамозног Анте Павелића, свој бес према ћирилици исказали су и Аустријанци у току окупације Србије у Великом рату. За неверовати је да нацисти нису забранили ћирилицу, али су је перфидно, постепено, елиминисали врли српски комунисти, ослободиоци, а све због фамозног „братства и јединства”, које је пун свој „капацитет” показало после 1990. године. Ових дана отужно делује када се на „латиничним” телевизијама у Београду и у латиничним новинама даје велики публицитет забрани ћирилице западно од Батровца, као и реаговање господина премијера на „вуковарска догађања”, а да исти премијер ни српска влада у целини не виде да српске ћирилице скоро да нигде нема у њиховом спољном окружењу, као и да нека министарства крше устав и закон о употреби ћирилице, јер се преко билборда оглашавају на латиници. Ако ниједна власт од 1990. није штитила ни поштовала српско писмо, зашто то онда тражити од српских писаца и издавача, српских привредника, српских спортских организација, српских естрадних уметника, продаваца на пијацама, српских филмских удружења, власника фирми које се баве разним услужним делатностима и многих других неименованих, јер сви они, тј. сви ми, Срби у Србији, једини смо кривци што наше српске ћирилице у јавности има онолико колико је има.

Александар В. Дукић, наставник у пензији, Београд


Вести

<
1/44
>