Гостопримство је грб Србије и Београда
Мароканац Мухамед Хармуш у нашем главном граду живи већ пет деценија и, како истиче, безброј пута се осведочио да Београђани отвореног срца дочекују странце, да своје госте поштују и да ће им се увек аћи ако су у невољи. Поносан је што де то показало и доказало и током минулих неколико месеци
У Београду живим пола века и за то време много се тога променило. Не само да су никле нове зграде, улице и квартови, него су се и заставе државе мењале. Али оно што је остало исто јесу гостољубивост и отвореност Београђана, спремност да помогну свакоме ко је у невољи. То се потврдило и последњих месеци, када овуда пролазе избеглице из Сирије и других ратом и бедом погођених земаља - каже Мухамед Хармуш, који је из родног Марока у главни град ондашње Југославије стигао 2. јануара 1965, с намером да стекне факултетску диплому.
- Сећам се, у Београду ме је дочекао велики снег, око Железничке станице сметови метар високи. То ми је било скроз необично, код нас га је толико било само на висовима Атласа. Време почетком те 1965. било је тмурно и хладно, а људи - сушта супротност. То сам схватио још у возу, док сам долазио. Били су весели и распевани, још се славила Нова година. И да, сви су ми изгледали необично високи, у поређењу с Мароканцима - евоцира уз осмех прве успомене у вези са Београдом. Најпре је, на предлог рођака, био решен да упише медицину. Али убрзо је схватио да му за те студије недостаје предзнање из биологије и хемије.
- Био сам „поткованији” у друштвеним наукама, и већ сам у Мароку студирао прву годину економије, па сам ипак то наставио у Београду. Није ми била идеја да по добијању дипломе останем овде, тим пре што су људи који су завршили факултете у Југославији били цењени у делу света одакле сам пореклом. Уписао сам и постдипломске студије, почео да сарађујем у студентској организацији Ајсек, на размени академаца. Касније сам радио у ПИМу и „Југоагенту”, агенцији за поморски саобраћај. Упознао сам будућу супругу, пореклом из Босне. Засновао сам породицу, имамо сина, ћерку и унуку - с поносом каже Хармуш, који данас ради при амбасади Марока као преводилац. Од тих првих дана па до данас, истиче, безброј пута се осведочио да Београђани нису само предусретљиви према туристима и онима који долазе послом, већ и према онима који долазе гоњени ратом и невољама сваке врсте. Због тога је посебно поносан на своје суграђане.
- Није лако ни најбогатијој земљи када се изненада нађе на путу сеобе народа оваквих размера. Само једна породица са троје или више деце захтева велики ангажман око збрињавања, а камоли оволики број људи. А Србија им обезбеђује здравствену негу, окрепљење и одмор на дугом путу, на коме их неки други дочекују шокбомбама, сузавцем и бодљикавом жицом. И што је за те људе једнако важно, овде наилазе на разумевање и саосећање обичних људи. По томе су српски и сиријски народ слични. Убеђен сам да би и Сиријци на исти начин прихватила избеглице из неких далеких земаља - уверен је наш саговорник. Убедљива већина људи који овог лета стижу са Блиског истока су избеглице, како истиче, а далеко је мање оних који мигрирају из економских разлога.
- Економски мигранти углавном не воде са собом читаву породицу и они махом долазе из земаља северне или подсахарске Африке. Заједничко свима је да за њихову несрећу нису криви они већ неки други. Не бих да улазим у политичку причу да ли су неки бивши председници у тим државама били диктатори, али чињеница је да за њихове власти није било ни толико мртвих, ни кланова, ни избеглица - наводи Хармуш.
На питање шта би, као човек са великим искуством живота у средини која се прилично разликује од оне из које је потекао, саветовао избеглицама које намеравају да започну нови живот на тлу западне Европе, Мухамед Хармуш каже: - Азиланти морају бити спремни на компромисе и на прихватање основних вредности држава домаћина. Наравно, не да се одричу идентитета и религије, али да схвате да су у нечијој кући. Велики је то изазов, а да би се превазишле све разлике и предрасуде, морају да се потруде обе стране.
У Рабату још постоји Улица Југославија
Србија је у арапским земљама наследила и део угледа који је имала Југославија, истиче Мухамед. - Београд је тада доживљаван као центар света, и то поимање се преноси и на млађе, што кажу Срби, с колена на колено. У Рабату, престоници Марока, и данданас постоји Улица Југославија - илуструје наш саговорник.
„Политика” као - буквар
Деценијама Мухамед Хармуш чита „Политику”, уз коју је, каже, научио ћирилицу. - Сва литература на факултету била је на латиници. А пошто сам био решен да савладам и ћирилицу, „Политика” је била логичан избор - истиче Хармуш.
