Паразитско „а“

Кад цитирам језичке грешке из медија, обично не наводим име „прекршиоца“, да не бих људе брукао по штампи. Сада бих хтео да похвалим човека који говори правилно, али ми се не да. У питању је позната емисија „Спорови у култури“, на Другом програму Радио Београда.

Водитељка Мелиха Правдић, као и увек, представила је учеснике на почетку емисије, али ја у каснијем разговору нисам могао да распознам који је чији глас. Углавном, један од њих рекао је: „Оно што је мој посебан проблем у овој дискусији, то је брига за културно наслеђе.“ Веровали или не, испред речи „то“ није додао „а“. Иначе у разговорима на радију и телевизији готово без изузетка чујете погрешне реченице као: „Оно што сам хтео да подвучем, а то је да је наша странка спремна на сарадњу са свима.“ „Оно што је први пут урађено код нас, а то је да је посао обавила домаћа радна снага.“ „Оно што засад недостаје, а то је јасно дефинисан политички став према мигрантској кризи.“

Везник „а“ не би био погрешан да је реченица с њим уметнута у главну, то јест кад би после првих двеју простих реченица уследила и трећа која се надовезује на прву, рецимо „Оно што засад недостаје, а то је јасно дефинисан став према кризи, могло би се постићи договором владе и опозиције.“ Ако те треће реченице нема, онда све речи после „је“ имају функцију предиката у односу на прву реченицу као субјект, а убацивати „а“ између субјекта и предиката сасвим је бесмислено, као кад бисмо уместо „Сунце сија“ рекли „Сунце а сија“.

Колико су учесници поменуте емисије били изузетни, показује и реченица која се чула у каснијем разговору: „Оно што би држава морала да уради јесте да се посвети проблему историје.“ Ко год да је то био, свака му част. Бојим се да би четири петине његових слушалаца овде рекло „Оно што би држава морала да уради је...“, уз инат својим професорима српског језика, који су им објашњавали да је облик „је“ енклитика, да се наслања на претходну наглашену реч (Важно је да се држава...) или на синтагму од две-три речи (Најважније од свега је да се држава...), али да после претходне просте реченице мора доћи наглашени облик јесте, а не енклитика.