Да ли средњошколци спремни долазе на студије матерњег језика после средње школе?

Млади данас, већ сам рекао, имају све више функционалан приступ животу, па и школи. На такмичењима сусрећемо праве генијалце, имамо веома добрих и талентованих средњошколаца, мотивисаних и с добрим знањем, али школа дели судбину друштва и све је више и оних којима је школа као забава, све се мање учи и све је мање мотивације, знање није у моди. Данас у Србији није превише популарно бити одличан ученик, што не могу да разумем.

Да ли студенти добијају подједнако знање из историје, али и савременог српског језика?

Београдска филолошка школа има пристојну традицију, историји језика и историји српског књижевног језика посвећује се доста пажње. Наши студенти стичу одговарајућа знања из старословенског језика, историје ћирилице, упоредне граматике индоевропских и словенских језика, имамо доста дијахроних дисциплина. Разуме се да савременом српском језику и језичкој култури посвећује више пажње, али дијахронија није запостављена.

Каква је сарадња ваше катедре са другим факултетима на којима се студира српски језик?

Катедра за српски језик Филолошког факултета у Београду је најстарија катедра на нашим просторима и уз катедру у Новом Саду има најдужу традицију. Помогли смо отварање других србистичких катедара у Србији (Ниш, Приштина, Крагујевац) и Републици Српској (Бањалука и Српско Сарајево), па и у Црној Гори (Никшић). Наши професори су тамо оставили озбиљног трага, њихове књиге се и данас користе у настави, сарадња постоји, али то не значи да не би могла бити и боља.

Јавност је упозната са проблемом недефинисаног положаја лектората за српски језик у иностранству, незавидног положаја наших лектора који су у погледу финансија, али и стручне помоћи, препуштени сами себи. Како држави коначно „отворити очи”да се позабави овим проблемом?

Проблем са лекторатима и учењем српског језика на страним универзитетима је огроман. Наиме, српскохрватски језик је био веома заступљен на бројним славистичким катедрама у Европи и у целом свету. Престанком блоковске поделе опало је интересовање за славистику, а потом је распадом Југославије дошло до дељења језика лектората, али и гашења неких лектората. Неке катедре су угашене, али су многе заједничке постале хрватске, бошњачке или црногорске. Београд је посматрао како нестају лекторати за српски (српскохрватски) језик. Сведоци смо да држава не реагује на прави начин, правдају се недостатком средстава, али ће бити да надлежни и не разумеју проблем. Када се изгуби лекторат тешко га је вратити, тако се данас на појединим лекторатима изучава бошњачки, хрватски, српски језик као један језик, а лектор је Хрват, па је више него јасно какав је статус српског језика на том лекторату. Дешава се да и да су одвојени, али да српски језик предаје лектор који није из Србије. Наши лектори на страним катедрама су велики амбасадори земље, језика и културе, то се не сме заборавити. На важним местима и катедрама немамо лекторе. Словенци имају лектора за словеначки језик у Београду већ седам година, а ми немамо лектора за српски у Љубљани, тамо српски језик држи хрватски лектор. Таквих и сличних примера има превише.

За која занимања се школују ваши студенти, да ли сте задовољни наставним програмом по којем радите и каква је шанса да студенти по завршетку студија добију посао?

Они који заврше студије српског језика и књижевности могу радити у свим културним институцијама. То су најписменији кадрови, али се последњих година за њих мало ко интересује. Разуме се са да их већина заврши у школи. Шанса да добију посао изван школе постоји, али се све мање реализује. То је помало и због кризе, али и због нашег односа према језику и језичкој култури.

Где још, осим у школама, студенти могу да стичу праксу?

Наши студенти на четвртој години студија имају праксу у основним и средњим школама. Имамо и филолошки профил, с малим бројем студената, и студенти праксу обављају у издавачким кућама, медијима, културним институцијама и Институту за српски језик. Имамо сарадњу и са „Политиком“и волели бисмо да се та сарадња појача.

Да ли би српски језик требало да буде обавезни предмет за техничке и факултете природних наука?

Данас српског језика на универзитетском нивоу изван филолошких (филозофских) и учитељских факултета скоро и да нема. Знања из српског језика и функционалне писмености неопходна су за бројна занимања, волео бих када бисмо српски језик и језичку културу „увели“и на друге факултете. Могао би то бити негде обавезни, а негде изборни предмет, не бих волео да се уводи неким декретом, али без обзира на то шта радимо и где радимо, свакодневно се обраћамо другима (усмено и писмено), важно је шта кажемо, али је важно и како то кажемо. Неписменост и полуписменост је данас више него очигледна, али је све мање оних којима то смета.

Каква је пракса у вези са тим у другим земљама?

Ми се у овој причи не можемо равнати са већином других земаља. Постоје бројни примери са бригом о матерњем језику и језичкој култури и ми ту доста заостајемо за озбиљним нацијама и културама.

Зашто је присуство филолога и лектора у медијима мало и шта урадити да се овакво стање промени?

То је питање за медије, њихове власнике и уреднике. Србија по томе може ући у Гиниса. Ми смо рекордери у односу медија и лектора. Профит и забава сумњивог квалитета победили су бригу о језику. Прво се мора променити свест, па онда и однос према језику, језичком стандарду и језичкој култури.

Како се језик богати и расте?

Језик је жива материја, богати се новим речима, па и страним, језик се негује и у школи и изван школе, медији ту имају веома важну улогу. Језик расте и ако се повећава број говорника, ту не видим могућност напретка. Будућност језика зависи и од будућности нације и државе, надам се да имамо будућност и верујем да се грешке могу исправљати.